Данас је довољно да уђете у било коју продавницу и купите љубичасту мајицу за пар евра, не размишљајући о томе да бисте пре неколико векова због тог потеза могли завршити у тамници или пред судом. Љубичаста није била само питање укуса или модног тренда, она је била врхунски статусни симбол, моћнија од дијаманата и ређа од племенитих метала. Вековима је ова боја представљала невидљиву границу између божанских владара и обичног народа, а разлог за то крије се у застрашујуће компликованом и скупом процесу производње.
Крвави посао са морским пужевима
Тајна „Тирске љубичасте”, како су је звали у античко доба, није лежала у биљкама или минералима, већ у малим морским пужевима из породице Murex. Процес добијања боје био је све само не гламурозан. Радници су морали да прикупе на хиљаде ових шкољкаша, разбију им оклопе и извуку специфичну жлезду која лучи слуз. Када би се та слуз изложила сунцу, пролазила би кроз хемијску реакцију – од бледе нијансе, преко зелене, па све до дубоке, краљевске љубичасте. Мирис који је пратио ову производњу био је толико неподношљив да су фабрике боје по закону морале да буду изграђене далеко ван градова.
12.000 пужева за један руб
Да бисте обојили само један руб одежде или једну мараму, било је потребно жртвовати око 12.000 пужева.
Овај сулуди однос ресурса и финалног производа подигао је цену љубичасте тканине у небеса. У време римског цара Диоклецијана, килограм љубичасте вуне коштао је више него што је просечан радник могао да заради за неколико година живота. У неким периодима, ова боја је била буквално вреднија од злата исте тежине. Због тога је љубичаста постала боја која се не купује, већ „заслужује” рођењем у правој породици.
Закони који су чували ексклузивност
Како би се осигурало да се неки богати трговац случајно не појави у јавности одевен као цар, на снази су били строги „закони о раскоши”. Ови прописи су децидно одређивали ко сме да носи коју боју.
У Византији је употреба најквалитетније љубичасте боје била резервисана искључиво за царску породицу. Чак је и термин „порфирогенит” (рођен у пурпуру) означавао дете рођено у соби чији су зидови били обложени љубичастим мермером, чиме се од првог дана наглашавала божанска природа владара. Обичан човек који би се дрзнуо да обуче потпуно љубичасту тогу могао је бити оптужен за велеиздају.
Свемоћ љубичасте боје трајала је све до 1856. године, када је дошло до потпуно случајног научног обрта.
Млади британски хемичар Вилијам Перкин, покушавајући да синтетише лек против маларије, направио је грешку у лабораторији и добио прву вештачку боју – „мовеин”. Одједном, боја која је захтевала покољ милиона пужева могла је да се произведе у кади за пар шилинга. Иако је то био крај мистичности „царске боје”, љубичаста је до данас задржала тај специфичан призвук отмености и мистерије, подсећајући нас на време када је природа своју најлепшу нијансу наплаћивала сувим златом.
