Пре него што је Габријел Фаренхајт ступио на сцену крајем 17. века, мерење топлоте било је прилично произвољна дисциплина. Људи су користили разне врсте термоскопа који су више личили на украсне предмете него на прецизне инструменте.
Проблем је био у томе што су ти рани уређаји користили алкохол или ваздух, течности које су биле превише ћудљиве и непоуздане. Рођен 1686. године у Данцигу (данашњи Гдањск), Фаренхајт је свој пут почео у сенци трагедије – изгубио је оба родитеља у истом дану због тровања печуркама.
Овај догађај га је из трговачких вода, којима је био намењен, гурнуо у луталачки живот по Европи, где се посветио проучавању стакла и мерних инструмената. Управо ће та фасцинација прецизношћу довести до револуције која ће га учинити бесмртним.
Магија живе и тајна савршене скале
Године 1714. Фаренхајт је учинио нешто што нико пре њега није успео са толиким успехом: уместо алкохола, у стаклену цев је ставио живу. Жива, или „живо сребро“, имала је изванредне особине – није се лепила за стакло, остајала је у течном стању на веома широком распону температура и равномерно се ширила.
Међутим, имати поуздану течност био је само део решења; био му је потребан систем мерења. Фаренхајт је желео да његова скала буде практична. Као нулту тачку поставио је температуру смрзавања мешавине леда, воде и амонијум-хлорида (најхладнију ствар коју је могао да репродукује у лабораторији). Другу тачку је означио температуром леђења чисте воде, а трећу – температуром људског тела. Његова првобитна идеја била је да здрав човек има тачно 96 степени, што је био број погодан за даље рачунице. Каснија прецизирања су довела до познатих 98,6 степени, али је темељ био постављен.
Зашто свет воли Целзијуса, а Америка Фаренхајта
Фаренхајтов термометар је брзо постао златни стандард у научним круговима Европе. Био је то први пут да је лекар у Лондону могао да каже лекару у Амстердаму тачну температуру пацијента без нагађања.
Ипак, неколико деценија касније, шведски астроном Андерс Целзијус предложио је једноставнији систем заснован на сто подеока између леђења и кључања воде. Већи део света је временом прихватио Целзијусову децималну логику, али Фаренхајтова скала је остала дубоко укорењена у земљама попут САД.
Заговорници Фаренхајта тврде да је његова скала „хуманија“ за временску прогнозу – распон од 0 до 100 степени Фаренхајта савршено описује екстреме времена које човек може да поднесе, нудећи финију гранулацију без коришћења децимала.
Габријел Фаренхајт је преминуо релативно млад, у својој 50. години, али је оставио свет који је коначно могао да комуницира језиком топлоте. Његов изум је отворио врата модерној метеорологији, безбедној припреми хране и дијагностици болести. Данас, када погледамо у дигиталне дисплеје својих термометара, ретко помишљамо на човека који је сатима дувао стакло и пажљиво пречишћавао живу како би укротио хаос температуре. Фаренхајт није само измислио скалу; он је створио нови смисао за ред у свету који до тада није знао колико је тачно врело или хладно. Прича о Габријелу Фаренхајту није само прича о бројевима и скалама, већ о човеку који је успео да укроти „живо сребро“ и подари човечанству први прави објективни увид у невидљиви свет енергије.