У пролеће 1607. године, када су енглески бродови први пут зарезали мирну површину река данашње Вирџиније и усидрили се код Џејмстауна, Европа није дошла као гост. Дошла је као сила. Са болестима, глађу, страхом и са причама које ће тек касније бити испричане онако како је победницима одговарало.
Међу тим причама, једна ће постати легенда. Лепа, једноставна, бајковита. Причa о љубави између „индијанске принцезе“ и енглеског авантуристе. Причa коју ће вековима касније запечатити филм Покахонтас, претварајући историју у цртаћ. Али иза те песме стоји тишина. И у тој тишини један живот који није био ни бајка, ни романса. Још мање цртани филм.
Стварна Покахонтас, чије је право име било Матоака, рођена је око 1596. године као ћерка поглавице Поватан, вође сложеног савеза племена који је контролисао велики део обале данашње Вирџиније. Њен свет није познавао круне, али је познавао равнотежу између људи, природе и духова предака.
Када је 1607. године срела Џона Смита, она није била жена, нити хероина из романа. Била је дете. Историјски извори указују да је имала између десет и дванаест година. Та чињеница, једноставна и неумољива, руши темељ на којем је изграђена каснија бајка.
Смит, са друге стране, није био јунак из приче, већ човек навикнут на опасност, али и на сопствену драматизацију. Већ пре доласка у Америку, његови мемоари били су испуњени причама о херојству, заробљеништвима и чудесним спасавањима. Управо ту, у тој склоности ка самостварању, настаје најпознатија сцена ове приче.
Према Смиту, крајем 1607. године био је заробљен од стране Поухатана и доведен пред поглавицу, где је осуђен на смрт. У тренутку када је казна требало да буде извршена, млада Покахонтас је, како он пише, положила своју главу преко његове и тиме му спасла живот.
Али постоји један проблем. Тај догађај није забележен у његовим ранијим извештајима. Смит га први пут описује тек 1616. године – скоро деценију касније, када Покахонтас већ борави у Енглеској и када је њена прича постала политички корисна. Историчари зато све чешће указују да се можда није радило о спасавању, већ о ритуалу усвајања – симболичном чину којим је странац прихваћен у заједницу.
У том светлу, сцена која је вековима тумачена као чин љубави постаје нешто сасвим друго: културни неспоразум или свесно накнадно преобликовање стварности.
ЉУБАВ КОЈА НИКАДА НИЈЕ ПОСТОЈАЛА
Након 1609. године, Смит се враћа у Енглеску услед повреде. Покахонтас је речено да је мртав. Ту се свака могућност романсе гаси – не драматично, већ тихо, готово неприметно, као живот који није ни добио прилику да постане прича.
Године 1613. долази до прелома који открива праву природу односа између два света. Енглези отимају Покахонтас, користећи је као политичко средство у преговорима са њеним оцем. Она више није дете поглавице. Постаје талац.
Током заробљеништва бива преобраћена у хришћанство и добија ново име – Ребека Ролф. Та промена није била само религијска. Била је симболичка: одсецање од старог идентитета и утапање у нови поредак.
Године 1614. удаје се за Џона Ролфа, енглеског колонисту. Тај брак често се представља као љубавни, али у својој суштини био је политички, средство за успостављање крхког мира између колониста и Поухатана.
Две године касније, 1616, Покахонтас бива одведена у Лондон. Тамо није представљена као жена са сопственом причом, већ као жива потврда да „дивљи свет“ може бити укроћен и преображен. Друштво је посматра, диви јој се, али је не разуме. Још мање поштује.
У Лондону поново среће Џона Смита. Сусрет који је у Дизнијевој верзији испуњен емоцијом, у стварности је био хладан и сложен. Према записима, Покахонтас му се обратила са дистанцом, чак и прекором, називајући га „оцем“ – термином који је у њеној култури имао дубље значење од обичне формалности. Нема трагова романтичне блискости. Само сенка нечега што никада није постојало онако како је касније испричано.
СМРТ ДАЛЕКО ОД СВЕГА ШТО ЈЕ БИЛА
Године 1617, док се спремала за повратак у Америку, Покахонтас се разбољева и умире у Енглеској, вероватно од пнеумоније или туберкулозе. Имала је око двадесет једну годину. Сахрањена је у туђој земљи, далеко од реке на којој је као дете трчала, далеко од света који је познавала. То је крај стварне приче. Све после тога је конструкција.
Када данас гледамо Покахонтас, видимо љубав која премошћује светове, снажну жену која бира своју судбину, причу у којој природа и човек налазе равнотежу. Али историја не нуди ту утеху. Она показује нешто друго: дете ухваћено у судару империје и традиције, живот преобликован туђом вољом, и причу која је тек касније улепшана да би била лакша за памћење.
Трагедија Покахонтас није у изгубљеној љубави. Та љубав, онако како је знамо, никада није ни постојала. Трагедија је у томе што је њен стварни живот кратак, сложен и обележен принудом – претворен у бајку. И што се та бајка, лепша од истине, показала трајнијом од саме истине.