Ако желите да тестирате своје хришћанско стрпљење, не морате да се подвргавате великим хришћанским мукама – позовите мајстора да вам реновира купатило. У тренутку када он прекорачи ваш праг, ви престајете да будете власник некретнине и постајете талац у сопственом дому. Мајстор на Балкану није занатлија, он је мистично биће које се појављује и нестаје према сопственом нахођењу и положају звезда.
„Ко ти је ово радио?”
Сваки сусрет почиње истом реченицом, која служи као ритуално поништавање претходног мајстора и ваше интелигенције: „Ау, ко ти је ово радио?”. Без обзира да ли је претходни мајстор био Никола Тесла лично, садашњи ће затечено стање прогласити за криминал против физике. То је тренутак када цена материјала расте за педесет посто минимум, а ваше самопоштовање опада за исти проценат. Ви сте сада саучесник у фушерају, а он је једини месија који вас може спасити из поплаве и трагедије.
Приправник као нема сенка
Сваки озбиљан мајстор има и свог „малог”. То је тихи шегрт чија је једина сврха постојања да буде крив за све што не ваља. „Мали, додај ми кључ тринаест! Не тај, коњино једна!”. Он је метафора нашег васпитања, учи занату кроз увреде и држање мердевина, док мајстор, као антички филозоф, објашњава зашто су „сви пре њега били лопови”. То је хијерархија која се не мења генерацијама: мајстор је бог, приправник је жртвени јарац, а ви сте само спонзор те представе.
Кафа, ракија и „само нешто да донесем, сад ћу…”
Мајстор никада не долази сам, он долази са ауром недоречености. Када коначно стигне (са три сата закашњења), првих пола сата се троши на „осматрање терена” уз кафу. Кафа мора бити „јака, домаћа”, јер се на хладан еспресо не може поправити бојлер. Након што расклопи пола стана, долази до врхунске тачке заплета: „Фали ми један део, идем само до продавнице, ту сам за 15 минута”. Тих 15 минута је мерна јединица за вечност. То је време у којем мајстор нестаје у паралелном универзуму, остављајући вас са отвореним цевима и осећајем дубоке егзистенцијалне напуштености.
„Чујемо се у понедељак”
Статистички је доказано да понедељак о којем мајстор прича није понедељак из грегоријанског календара. То је метафорички понедељак који наступа тек када он заврши фасаду код кума, офарба ограду код шурака и оде на три славе. У Србији се више времена проведе у чекању мајстора него у редовном образовању. Телефонски разговор са њим је врхунац драмске уметности: ви сте љубазни до тачке пузања, плашећи се да ће вас блок-листа одвести у трајни мрак без грејања.
Господар хаоса
Мајстор је једина особа коју плаћате да вам прави хаос у кући, а затим му се захваљујете када тај хаос (делимично) отклони. Он је чувар тајног знања који живи од ваше неспособности да разликујете фазу од нуле. Кулминација је тренутак плаћања – сума никада није она договорена, јер је „излетело нешто што нисмо планирали”. Ви плаћате без поговора, срећни што је уопште отишао и што кућа поново личи на станиште људи, а не на сет за филм о нуклеарној катаклизми.
На крају, када се прашина слегне, а ви останете са поправљеном славином која и даље мало капље, схватате сурову истину. Мајстор је огледало нашег друштва: ми не тражимо професионалца, ми тражимо Мађионичара. Човека који ће „набуџити” ствари да раде још мало, док сви заједно не потонемо у колективно „добро је то, држи воду”. Права поправка није у цевима, већ у нашој свести, али за то још увек, изгледа, нисмо нашли правог.