Једне вечери, на позорници у Њу Орлеансу, публика је фасцинирано гледала човека окованог ланцима како се од њих ослобађа, супротно свим правилима разума. Посматрачи нису дисали, а време је текло споро, готово мучно. Та сцена није била само позоришни моменат, била је увод у легенду човека који ће читав свет убедити да ниједан оков није довољно снажан ако му се супротставе воља, храброст и оштар ум. Тај човек био је Хари Худини.
Рођен као Ернст Вајс 24. марта 1874. године у Будимпешти, у породици јеврејског рабина, будући Худини је још као дечак са породицом емигрирао у Сједињене Државе. Одрастао је у скромним условима, најпре у Висконсину, а затим у Њујорку, где је рано научио да се упорност и сналажљивост често рађају управо тамо где су могућности најскромније. Радио је различите послове, али га је од малих ногу привлачила вештина мађионичара и уметност сценске илузије.
Пресудан тренутак у његовом младалачком одушевљењу магијом био је сусрет са делом једног великог француског мајстора илузије – Жан Еугена Роберт-Худинија. Он је средином деветнаестог века потпуно изменио начин на који је публика гледала на мађионичарску уметност. Уместо шарлатанске представе на вашарима, он ју је пренео у позоришта и салоне, наступајући у елегантном фраку и представљајући илузију као спој интелигенције, механике и прецизности.
За младог Ернста Вајса то је било откровење. У знак дивљења, узео је уметничко име настало од презимена свог узора и тако је рођен сценски идентитет који ће ући у историју: Худини.
Крајем деветнаестог века почео је да наступа по мањим позориштима и варошким сценама, али праву славу донеће му нешто што нико пре њега није претворио у спектакл, уметност бекства. Худини је постао познат по томе што је дозвољавао полицајцима, чуварима и гледаоцима да га лично вежу ланцима, закључају браве и катанце, па чак и да га затворе у металне кутије. Потом би, пред очима публике, из тих наизглед немогућих затвора излазио после неколико тренутака.
Фото: Википедија
Највећи маг свих времена
Почетком двадесетог века његова слава прелази границе Америке. У Лондону, Берлину и Паризу изводи бекства из полицијских ћелија, затворских ланаца и бравама осигураних сандука. Једна од најпознатијих тачака постаје „Кинеска водена комора“, у којој је био везан наопачке и потапан у стаклени резервоар испуњен водом. У тим тренуцима, када би публика гледала човека заробљеног под водом, сцена је престајала да буде само представа и постајала борба са временом и дахом. Худини је своја бекства градио на изузетној физичкој кондицији, контроли дисања и дубоком познавању механизама брава и ланаца.
Ипак, Худини није желео да публика помеша сценску уметност са натприродним моћима. Управо зато се двадесетих година двадесетог века укључио у борбу против спиритиста и медијума који су тврдили да могу да разговарају са духовима преминулих. Многи од њих зарађивали су новац на туђој тузи и нади. Худини је, као искусан мађионичар, знао како изгледају трикови који стварају привид „чуда“, па је на јавним предавањима и у новинским текстовима објашњавао методе тих превара.
За њега је разлика била јасна: магија на сцени је уметност која отворено признаје да је реч о илузији, док је лажна спиритистичка представа злоупотреба поверења.
Његов живот се изненада прекинуо 31. октобра 1926. године у Детроиту, после удараца у стомак које је примио током једног изазова да покаже снагу својих трбушних мишића. Дошло је до компликација са већ упаљеним апендиксом. Упркос болу, Худини је наставио да наступа, али је неколико дана касније преминуо од перитонитиса.
Ипак, његова прича није завршена тог дана. Худини је остао симбол једне необичне људске победе, победе ума и храбрости над страхом.
Сваки ланац из ког је изашао био је подсетник да границе често постоје само док неко не покуша да их помери. Зато и данас, више од једног века касније, његово име остаје синоним за човека који је показао да је највеће бекство оно из оквира онога што сматрамо немогућим.