Постојала је једна врста узбуђења која се није могла поредити ни са телевизијом ни са новинама. Долазила је једном месечно, мирисала је на свежу штампу и отварала врата света који је био истовремено научан, маштовит и невероватно узбудљив. Звала се „Галаксија“.
За генерације младих у Југославији, то није био само научно-популарни магазин. Била је то школа, место где су се на истим страницама сусретали свемир, роботи, тајне древних цивилизација, научна открића и приче о будућности која је тек долазила. У време када интернет није постојао, а научне вести нису биле свакодневно доступне, „Галаксија“ је била прозор у свет модерне науке.
Револуција у часопису
Часопис је покренут 1972. године у Београду, а његов главни и одговорни уредник био је новинар и научни популаризатор Радоје Павловић. Од самог почетка концепт је био другачији од свега што је постојало на југословенском тржишту: сложене научне теме представљене су јасно, занимљиво и приступачно широј публици.
Писало се о космосу, астрономији, технологији, биологији, археологији, медицини и будућности науке. Читаоци су могли да прочитају текст о новим сондама које истражују Сунчев систем, а већ на следећој страници и о могућности стварања вештачке интелигенције или о мистеријама древних цивилизација.
У томе је лежала тајна успеха: „Галаксија“ је спајала научну озбиљност и авантуристички дух.
Тираж који говори о епохи
У најуспешнијим годинама, крајем седамдесетих и почетком осамдесетих, „Галаксија“ је достигла тираж од око 120.000 примерака, што је за научно-популарни часопис било изузетно велико достигнуће.
Библиотеке су имале комплете бројева. Часопис се позајмљивао међу пријатељима. Неретко је један примерак читао читав разред. За многе младе читаоце управо је „Галаксија“ била први сусрет са темама попут свемирских летова, микропроцесора или генетике, у време када су те области тек почињале да улазе у свакодневни живот.
Рачунари у доба када их готово није било
Посебно место у историји часописа заузима 1984. година, када је у једном од бројева објављен пројекат кућног рачунара „Галаксија“, дело инжењера Воје Антонића. Уз помоћ детаљних упутстава објављених у магазину, хиљаде ентузијаста широм Југославије покушало је да самостално направи свој рачунар!
У време када су персонални рачунари били реткост и луксуз, тај пројекат је створио читаву генерацију људи заинтересованих за електронику и програмирање. Многи каснији инжењери и ИТ стручњаци управо у том тренутку виде почетак свог интересовања за технологију.
Паузе, повратци и ново доба
Као и многе институције из времена Југославије, „Галаксија“ је пролазила кроз успоне и кризе. Часопис је престајао да излази, па се поново враћао у различитим периодима. Ипак, идеја није нестала. Данас „Галаксија“ наставља да постоји у обновљеном облику, прилагођена новом времену. Часопис се и даље објављује, а текстови су доступни и на интернету, где нове генерације могу да читају о свемиру, технологији, науци и будућности, баш као што су то чинили њихови родитељи и баке и деке пре више деценија.
Сећање на време када је будућност деловала ближе
За оне који су одрастали у Југославији, „Галаксија“ остаје више од часописа. Она је била симбол једног оптимистичног времена у којем се веровало да наука може да реши највеће проблеме човечанства, да ће свемирска путовања ускоро постати свакодневица и да будућност припада онима који постављају питања. И можда је управо то највеће наслеђе „Галаксије“.
Не само што је писала о открићима, већ је учила читаву једну генерацију да свет посматра са радозналошћу, сумњом и маштом. А то је, на крају, први корак сваке праве науке.