Гојазност је тема која изазива више контроверзи него већина трендова на Инстаграму. Са једне стране, савремено друштво промовише мршавост као знак дисциплине, успеха и „идеалне форме“. Са друге стране, све више људи се окреће „оверсајз култури“ – комфорним мајицама, хиперприкладном стилу и прихватању тела какво јесте. Између ова два пола, тело се претвара у терен борбе за перцепцију и статус, а одговорност за тежину често се своди на „лични избор“.
Али стварност је далеко комплекснија, јер избор није увек слободан, он је условљен генетиком, окружењем, хормонима и стресом.
На биолошком нивоу, генетика игра огромну улогу у тежини и складиштењу масти. Истраживања показују да гени могу одредити склоност тела ка акумулацији масног ткива, расподели масти и метаболизму. Хормонски фактори, као што су ниво лептина и грелина, утичу на апетит и осећај ситости, док хронични стрес покреће кортизол који стимулише складиштење масти у трбушној регији. Поред тога, микробиом црева и способност организма да прерађује храну могу значајно утицати на тежину, без обзира на „добру вољу“ појединца.
Мода и друштвене мреже створиле су нову реалност: они који се уклапају у мршави идеал добијају похвале, док се оверсајз тела често маргинализују.
Статистике Светске здравствене организације показују да је стопа гојазности у свету од 1975. до 2025. више него удвостручена, што указује да култура „самоизабране тежине“ не одражава стварну слику. Трендови оверсајз, посебно у музици, стрит стилу и хип-хоп култури, показују да прихватање тела као феномена комфора и индивидуалности постепено добија место у јавном дискурсу.
Јавне личности и инфлуенсери постали су симбол овог контраста. Модели који промовишу „body positivity“ носе оверсајз дизајн и подижу свест о различитости тела, док фитнес и нутриционисти стално подсећају на биолошка ограничења и здравствене ризике.
Истовремено се у свакодневном животу људи боре са својим телом, стресом и доступношћу хране.
Статистички оквир и реалност
Сједињене Државе имају већи проценат гојазних одраслих него Србија. CDC подаци за 2022–2023. годину показују да је око 42–43% одраслих Американаца гојазно (BMI ≥ 30), а ако се додају они са прекомерном тежином (BMI 25–29.9), укупан проценат одраслих са BMI ≥ 25 прелази 70%.
Србија има мањи проценат гојазних. Процене показују да је око 20–25% одраслих гојазно, а ако се додају они са прекомерном тежином, укупан проценат одраслих са BMI ≥ 25 је око 54–56%.
Подаци о проценту одраслих лица (BMI ≥ 30) показују да највеће стопе гојазности имају мале пацифичке острвске државе, далеко испред великих земаља:
Tonga – око 70,5 % одраслих лица је гојазно. Nauru – око 70,2 %. Tuvalu – око 63,9 %. Samoa – око 61,2 %.
Сједињене Државе – око 42–43 % одраслих има гојазност. Друге земље Блиског истока и Кариба (као Кувајт, Бахами) такође имају значајне процене гојазности.
Ове цифре су међу највишима у свету и објашњавају се комбинацијом брзе, прерађене хране, ограничене доступности свежих намирница и животних навика на изолованим острвима.
Подаци показују да Србија има умерено високу стопу гојазности, али значајно ниже од топ стопа света: Процењено је да око 22,5 % одраслих у Србији има гојазност (BMI ≥ 30).
Проценат оних који активно прате дијете и физичку активност је много нижи, што указује на јасан јаз између културних очекивања и стварних могућности. Дакле, „избор“ је често илузија, а култ мршавости у медијима представља притисак који не узима у обзир индивидуалне околности.
Друштвени поредак често подржава мит о апсолутној контролисаности тела: ако ниси мршав, то је зато што не желиш довољно. Али психологија показује да људи реагују различито на овај притисак – неки губе самопоуздање, други траже утеху у храни, а трећи игноришу све и прихватају своје тело. Тренд оверсајз културе, као и све присутнија body positivity филозофија, делују као контраточак на друштвени стандард, пружајући простор за прихватање и психолошко ослобађање.
Иако део гојазности заиста произилази из личних избора – исхране, кретања, навика – велики део је ван наше контроле: генетика, хормони, стрес и социјални услови обликују тело као рам за живот. Трендови оверсајз и култ мршавости само наглашавају да друштвена перцепција тела није мерило личне вредности. Истински изазов лежи у прихватању тела у оквиру сопствених могућности, без илузије апсолутне контроле и у коришћењу свести о изборима као алата, а не као осуде. У овом контрасту, избор није само питање воље, већ и разумевања сложене стварности у којој живимо.