Сетимо се почетка обојене револуције у новембру 2024. године. Оборена надстрешница убила је 16 људи, махом млађих… децу. Свега неколико минута после трагедије појавила се крвава ручерда, као симбол, амблем, израз, али и намера обојене револуције. А онда су антисрпски медији и платформе друштвених мрежа почели да упиру прстом у државни врх Србије и владајућу странку, СНС.
Неки грађани наводно су напали групу блокадерских студената и њихових професора испред београдског ФДУ 22. новембра те године. Људи који су се са њима обрачунали заправо су пружили отпор лудилу и истинским насилницима и целој овој трагедији од покушаја рушења државе.
Као по команди, блокадерски “пленуми” усвојили су некакав квазидокумент, у коме су била изложена 4 “студентска захтева”: да се објави сва документација о пројекту реконструкције објеката Железничке станице у Новом Саду; да одговарају сви грађани који су физички напали студенте и професоре; да се ослободе од истражних поступака сви блокадери који су починили неко недело, и на крају, најгротескнији захтев, једини који је имао некакве везе са студентском или академском заједницом, али који је био потпуно некомпатибилан са комплетном ујудурмом која је настала у новембру 2024. године – да се буџетска средства за факултете повећају за 20%. Вероватно да се неко не би сетио да захтеве нису знали да напишу студенти, већ, рецимо Зденко Томановић.
Председник Србије Александар Вучић и премијер Милош Вучевић одмах су испунили све захтеве, уз позив студентима и професорима да се врате својим обавезама и да престану блокаде. Влада је заиста објавила комплетну документацију, средства за факултете увећана су за 20%, сви насилници су ослобођени, поштене људе почели смо да трпамо у затворе и да им судимо. Све је учињено како су “студенти” тражили.
Након слома покушаја државног удара 15. марта 2025. године, блокадери почињу да мењају плочу, тражећи од председника Републике, кога су до тада називали “ненадлежним државним органом” расписивање ванредних парламентарних избора, а ускоро су почели и да праве своју изборну листу.
Извор: Центар за друштвену стабилност