Када се помене жена у спорту, разговор често не почиње од резултата. Почиње од питања да ли је спорт „прикладан“, да ли је „превише груб“, да ли ће „оставити последице“. Ти коментари нису изузетак – они су део стереотипа са којима се девојчице и жене у спорту сусрећу од првог тренинга. Управо ти ставови, а не недостатак талента или рада, представљају највећу препреку.
„То није за девојчице“
Подела спортова на „мушке“ и „женске“ почиње рано. Фудбал, кошарка, борилачке вештине, често се доживљавају као простор у који девојчице улазе уз прећутно негодовање. Насупрот томе, од њих се очекује да бирају активности које су „лепше“, „мирније“ и „примереније“. Такви ставови не утичу само на избор спорта, већ и на самопоуздање. Девојчице које одлуче да остану на терену, често морају прво да докажу да ту припадају, па тек онда да се баве игром.
Када изглед постане важнији од игре
Један од најупорнијих стереотипа је да је код жена у спорту изглед тема, а резултат споредна ствар. Коментари о фризури, грађи или приватном животу често добију више простора од анализе утакмице или тренинга. На тај начин шаље се порука да се женски спорт не посматра равноправно, већ кроз призму очекивања која са спортом немају везе. Последица тога је мањи медијски простор, слабија подршка и утисак да су успеси „неочекивани“, чак и када су резултат дугогодишњег рада.
Снага која се доводи у питање
Још један чест стереотип односи се на физичку и психичку издржљивост. Жене се и даље често представљају као „осетљивије“, „мање борбене“ или „склоне одустајању“. Практично искуство на теренима говори супротно. Спортисткиње пролазе исте напоре, повреде и притиске као и мушкарци, али се њихова истрајност ређе истиче. Уместо да се препозна као нормалан део спорта, она се представља као изузетак.
Нормалност као циљ
Промена не подразумева посебан третман, већ одустајање од предрасуда. Да се девојчице не охрабрују „упркос томе што су девојчице“, већ зато што имају жељу и таленат. Да се женски спорт не представља као прича о доказивању, већ као саставни део спортске стварности. Жене у спорту нису правило које треба објашњавати. Оне су правило које треба прихватити. Јер када стереотипи нестану са трибина и из разговора, остаје оно што је у спорту најважније – рад, дисциплина и резултат.