У свету водоземаца пол није увек чврсто закуцана одлука природе од тренутка зачећа. Код неких врста жаба, развој полних карактеристика може бити изненађујуће флексибилан, као да биологија оставља „отворена врата“ за касније прилагођавање. Оно што на први поглед делује као стабилан систем мушког и женског, у стварности је динамична равнотежа осетљива на услове средине, густину популације и социјалне односе унутар групе.
У пренатрпаним популацијама младих жаба дешава се нешто што подсећа на тиху прерасподелу улога. Социјални стрес, такмичење за простор и ресурсе, па чак и присуство доминантних јединки, могу да утичу на хормонални систем у развоју. У таквим условима тело не реагује само на спољашње окружење у физичком смислу, већ и на „друштвену атмосферу“ групе, која постаје биолошки сигнал једнако важан као температура воде или доступност хране.
Кључ ове појаве лежи у осетљивој равнотежи хормона који управљају полним развојем. Код појединих врста жаба, промене у нивоу стресних хормона као што је кортизол могу да утичу на ензиме који регулишу однос између естрогена и андрогена. У раним фазама развоја, када ткива још нису у потпуности специјализована, овај хормонски помак може довести до тога да се полне жлезде развијају у другом смеру него што би се очекивало, или да се функционални полни идентитет промени у складу са новим биолошким балансом.
На први поглед, оваква флексибилност делује као ризик, али у еволутивном смислу она може бити предност. У нестабилним условима, где се однос полова у популацији нагло мења, способност да се развој прилагоди може да повећа шансу за преживљавање групе. Ако је један пол привремено „у недостатку“, биолошки систем који може да компензује ту неравнотежу добија предност у дугорочном опстанку. Тако друштвени притисак постаје неочекивано важан фактор у обликовању основне биологије.
Оно што ове жабе показују јесте да граница између унутрашњег и спољашњег није тако јасна као што изгледа. Тело у развоју не чита само генетски код, већ и контекст у којем тај код треба да се изрази. У тој танкој зони између хормона, стреса и социјалних сигнала, природа открива своју најфлексибилнију страну – ону у којој се идентитет не само наслеђује, већ и обликује у односу на друге.