Када је Живка Матић улазила у кадар, филм би одједном постајао топлији. Није морала да има главну улогу. Није морала чак ни много да говори. Довољно је било да се појави са оним својим погледом у којем су истовремено живели строгост, умор, доброта и нека чудна, домаћа сигурност. Деловало је као да је познајете читав живот. Зато је публика никада није доживљавала само као глумицу. Била је тетка, комшиница, учитељица, жена која зна где стоји шећер у кући и која ће вам, чак и кад вас грди, ипак ставити тањир супе испред вас.
Живка Матић рођена је 1923. године у Београд, у времену када филм на овим просторима још није ни слутио какве ће звезде касније створити. Њен пут до глуме није личио на класичну причу о младој девојци која сања позорницу. Напротив, дуго је деловала као особа која је случајно ушла у свет филма, а онда у њему остала заувек.
Занимљиво је да је праву популарност стекла релативно касно. Није припадала типу глумица које освајају публику гламуром или великим драмским монолозима. Њена снага била је у нечему много ређем: у потпуној природности. Док су многи глумци играли ликове, Живка Матић деловала је као да једноставно живи пред камером. Зато су је редитељи обожавали.
Посебно место у њеној каријери има сарадња са Слободаном Шијаном и филмом „Ко то тамо пева“. Иако није носила главну радњу, била је једно од оних лица које филм чине стварним. У југословенској кинематографији постојала је читава генерација споредних глумаца без којих велики филмови не би имали душу, а Живка Матић била је међу најважнијима.
Публика ју је памтила по ситницама. По начину на који изговори једну реченицу. По погледу преко наочара. По тишини која уме да каже више од текста.
У времену када су филм и телевизија били пуни снажних карактера, она је представљала нешто друго – обичног човека. И баш због тога је била толико убедљива.
Њено лице носило је читаво једно време. Послератну Југославију. Станове са регалима и хекланим миљеима. Кафе куване у малим кухињама. Аутобусе пуне света. Недељне ручкове. Мирис старих биоскопа и телевизора који се гаси после дневника.
Зато данас, када се појави у старом филму, не делује само као глумица. Делује као успомена.
Многи млађи гледаоци можда не знају њено име, али препознају енергију коју је носила. То је она врста присуства коју је тешко објаснити, а лако осетити. Не прави се на академијама и не настаје од амбиције. То је нешто што човек једноставно има.
Живка Матић преминула је 1998. године, у тренутку када је свет у коме је постала симбол већ увелико нестајао. Земља у којој је снимала своје најпознатије филмове више није постојала, а са њом су полако одлазила и лица која су генерације доживљавале као део породице.
Ипак, неки глумци никада заиста не оду.
Остану у старим сценама које људи пуштају касно увече, случајно налетећи на филм који су гледали десет пута. Остану у реченицама које публика и даље памти. И у оном чудном осећају да је некадашња телевизија умела да има лица која су личила на стварне људе.
А Живка Матић била је управо то – лице које је деловало стварно.