Када човек замисли прву америчку свемирску мисију са људском посадом после погибије астронаута Апола 1, обично замишља најозбиљнију могућу сцену: тројица искусних астронаута, милиони долара опреме, контролни центар у Хјустону, инжењери који прате сваки број и ракета која треба да покаже да Америка после катастрофе поново може безбедно да шаље људе у свемир. Последње што човек очекује јесте да ће један од проблема бити запушен нос.
Аполо 7 полетео је 11. октобра 1968. године. Била је то прва америчка свемирска мисија са људском посадом после катастрофе Апола 1, у којој су Валтер „Гас“ Грисом, Едвард Вајт и Роџер Чафи погинули током пробе на земљи. Аполо 7 зато није био обичан лет. НАСА је морала да покаже да је научила лекцију, да је командни модул безбедан и да је нова верзија летелице спремна за много амбициозније задатке.
У кабини су били командант Воли Шира, пилот командног модула Дон Ајзли и пилот лунарног модула Волтер Канингем. Ниједан од њих није био почетник. Шира је већ летео у програмима Меркјури и Џемини, док су Ајзли и Канингем били искусни војни и пробни пилоти. Сви су знали да ће се њихов рад пажљиво пратити, јер је Аполо 7 био практично испит зрелости читавог програма.
Проблем је што су у свемир понели и нешто што ни најбољи инжењери нису могли да оставе на Земљи: људско тело. После неколико дана лета сва тројица су се прехладила.
У нормалним условима прехлада је досадна. У свемиру је много незгоднија. У бестежинском стању секрет се не понаша као на Земљи, а зачепљени нос и синуси могу да постану озбиљан проблем, нарочито када вас касније очекује промена притиска током повратка у атмосферу. Шира, који је и сам био прехлађен, сматрао је да би ношење кациге током одређених фаза повратка могло да погорша проблем.
Тројица људи послата да тестирају једну од најсложенијих машина коју је човечанство до тада направило сада су се борила са једним од најобичнијих непријатеља човечанства: прехладом.
Тада се онда појавио сендвич. Током мисије астронаути су имали посебно припремљену храну која је била прилагођена јелу у бестежинском стању. Ипак, Џон Јанг, који је у то време био резервни члан посаде, обезбедио је за мисију и један сендвич са усољеном говедином. Није био део званичног менија. Када је сендвич извађен, почео је да испушта мрвице које су слободно плутале кабином.
На Земљи је мрвица ситница. У свемирском броду мрвица има амбиције. Може да одлети у опрему, уђе у филтер или заврши на месту на којем нико не жели да је види. Хјустон није био одушевљен. Астронаути нису били одушевљени тиме што Хјустон није био одушевљен.
Тако је, поред хиљада техничких процедура, у програму који је требало да врати Америку на пут ка Месецу настао и проблем који је тешко замислити у неком грандиозном плану освајања свемира: како објаснити људима у орбити да храну која се распада по кабини можда ипак треба оставити у паковању.
Прехлада је, међутим, била много озбиљнија од сендвича. Астронаути су постајали све раздражљивији, а однос са контролом мисије све напетији. Шира је као командант имао снажан карактер и врло јасно мишљење о томе шта је безбедно. Што је мисија више одмицала, све је мање био расположен да прихвата одлуке са Земље које је сматрао непрактичним.
Најозбиљнији сукоб избио је управо око кацига током повратка. НАСА је желела да астронаути носе кациге током одређених фаза процедуре. Шира је, међутим, сматрао да би због прехладе и зачепљених синуса нагла промена притиска могла да им нанесе јак бол и повреди бубне опне. Одлучио је да кациге неће носити током критичног дела повратка.
Одлука је била свесна и супротна инструкцијама са Земље. То је важно. Није се радило о томе да су тројица астронаута изгубила разум или одлучила да преузму команду над свемирским бродом. Радило се о професионалцима који су били уверени да људи на Земљи не разумеју у потпуности проблем са којим су се они суочавали у кабини.
Другим речима, почела је класична свађа између човека који је тамо и људи који су овде. Само што је човек који је „тамо“ био стотинама километара изнад Земље, а људи који су „овде“ имали су контролу над читавом мисијом. Радио-везе су постајале све непријатније. Посада је све отвореније показивала незадовољство захтевима са Земље, док је Хјустон имао своје процедуре, своје ризике и веома свежу успомену на Аполо 1.
Сукоб је био довољно озбиљан да је после мисије у НАСА-и постало јасно да Шира, Ајзли и Канингем више неће бити заједно у свемирској кабини. Шира је већ био одлучио да се повуче након Апола 7, али ни Ајзли ни Канингем нису добили нови лет у програму Аполо. Мисија је била успешна, али њихова међусобна комбинација није поновљена.
Најзанимљивије је што су, упркос свему, свој посао обавили изванредно. Аполо 7 провео је више од једанаест дана у орбити. Посада је тестирала командни и сервисни модул, изводила маневре, проверила системе и показала да је летелица после редизајна спремна за много амбициозније мисије. Аполо 7 је извео и прве директне телевизијске преносе са америчке свемирске летелице са људском посадом.
Ти преноси били су посебна прича. Астронаути су приказивали живот у кабини, шалили се, показивали како изгледа јело у бестежинском стању и омогућили милионима људи да први пут виде свакодневицу људи који живе и раде у орбити. Јавност је била одушевљена, а НАСА је добила огромну пропагандну корист. Технички гледано, Аполо 7 је био успех. И то велики. После катастрофе Апола 1, НАСА је добила оно што јој је било најпотребније: доказ да редизајнирани командни модул, системи летелице и посада могу да издрже дуготрајан лет у орбити. Само што је уз тај успех дошла једна неугодна чињеница: људи који су га постигли нису били нарочито заинтересовани да се поново друже.
Шира је већ планирао пензионисање, док су Ајзли и Канингем остали без новог лета у Аполо програму. Тако су тројица астронаута који су извели једну од најважнијих пробних мисија америчког свемирског програма завршила своје заједничко путовање после само једног лета.
Аполо 7 је, међутим, отворио врата која су била много важнија од личних односа посаде. Његов успех омогућио је НАСА-и да већ следећом мисијом са људском посадом пошаље Аполо 8 на лет око Месеца. Само два месеца после повратка Шире, Ајзлија и Канингема, други људи су већ били на путу ка месечевој орбити. И ту је најбољи део целе приче. Мисија која је требало да покаже да НАСА после Апола 1 може поново да верује својим процедурама показала је и нешто друго: процедуре су неопходне, али понекад је једна од најважнијих ствари у свемирском програму човек који ће са неколико стотина километара висине рећи: „Не, ово није добра идеја.“
Шира је управо зато био добар командант. Није био човек који ће слепо извршити свако наређење ако мисли да је опасно. Проблем је био што је исту особину понекад показивао и када су људи на Земљи имали аргументе на својој страни. Аполо 7 је зато остао необична лекција свемирског програма: најбоља посада није нужно она која се најлепше слаже са контролом мисије, а најуспешнија мисија није нужно она после које сви желе да понове искуство.
Тројица астронаута ушла су у свемир да би показала да је Америка поново спремна за Месец. Преживели су прехладу, сендвич, напете разговоре са Хјустоном, тестирање система и повратак кроз атмосферу. Све што је требало да буде тестирано — тестирано је. Вратили су се кући и добили једну прилично необичну награду за савршено обављен посао: њихова посада више никада није летела заједно.