Некада је постојала земља која се од југа до севера, од планина до мора, није завршавала рампом. Путовало се без страха да ће ти неко тражити „папире“. Од Триглава до Ђевђелије, од Вардара до Јадрана – све је била једна мапа, један простор, један осећај да припадаш нечему већем од себе. Плави пасош стајао је у фиоци као доказ да свет није далеко. Али свет је, заправо, почињао код куће.
Недeљом у два супа се пуши. Телевизор тихо зуји. У два почиње Дневник. Отац седи у мајици без рукава, мајка доноси сарму, деца се препиру око парчета хлеба – окрајак или средина? Нико у просечном комшилуку није био претерано богат. Нити је ико био усамљен.
Плата стиже првог. Фабрика ради. Летовање се планира месецима унапред. Постоји ред, постоји систем, постоји уверење да ће сутра бити мало сигурније од јуче.
Испод прозора липе и кестенови. У ваздуху мирис прашка за веш из памучне кесе и кувана кафа, она која се млела у зрну, ручно. У стану све је на свом месту.
Лето на Јадрану
Фића натоварен коферима. Деца позади без појаса, насмејана и знојава. Радио свира. Пут дуг, али нико се не жали. Гајбице воћа су ту и “ручни фрижидери” које је мајка напунила свим и свачим.
Када се угледа море, утихне се. Као да је пред тобом нешто свето. Камп приколице, шатори, комшије из другог града које постају пријатељи за цео живот. Парадајз из гајбе, лубеница хлађена у мору, песак који остаје у пешкирима до јесени.
То није било само летовање. То је била сигурност да припадаш времену које има свој ритам, начин, трајање.
Младост која је веровала
Игранке у домовима културе, пионирске мараме, први пољубац иза школе, грамофон чија игла шкрипи, смех који одзвања ходницима. Није све било идеално. Није све било праведно. Али постојала је вера у сутра, у рад, у комшију, у заједништво. Постојао је осећај да ниси сам у свету који се мења.
А онда тишина
Једног дана, границе су се појавиле тамо где их није било. Путеви су се скратили. Комшије су постале странци. Фабрике су утихнуле. Лето је и даље долазило. Али нешто је недостајало. Можда не систем. Можда не политика. Већ осећај. Осећај да смо, бар на тренутак, живели у времену које је имало лице, мирис, боју.
Југоносталгија није чежња за заставом, то је чежња за недељом у два, за морем које није делило људе, за платом која је стизала тачно у дан, за улицом у којој су се сва деца знала по имену. То је чежња за младошћу која је веровала да ће свет трајати.
И можда је то највећа истина, не недостаје нам држава, недостаје нам време у ком смо били безбрижни. А време се, за разлику од земље, никада не може поново саставити.
