Постоје јела која су настала из раскоши и богатих трпеза и постоје она друга, скромна, једноставна, готово сиротињска по састојцима, али толико дубоко утканa у живот људи да временом постану део колективног сећања. Таква је попара.
У Југославији је то било јело које се није кувало по рецепту из кувара, већ по навици, по сећању, по ономе што је остајало на столу од претходног дана. Комади старог хлеба, мало вреле воде или млека, парче сира, кашика кајмака или маслаца и доручак је био готов.
У времену када се ништа није бацало, попара је била симбол једне једноставне животне филозофије: од онога што имаш направи нешто што ће заситити и загрејати.
Јело које су знали сви
Попара није припадала ниједном региону посебно. Јела се у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији, али и у многим деловима Хрватске и Словеније. Рецепт је био готово увек исти, али су се детаљи мењали од куће до куће.
Негде се хлеб преливао врелим млеком, негде само водом у којој се растапао сир, а негде се додавао кајмак, негде маст или маслац. Ипак, суштина је увек била иста, старом хлебу се враћао живот.
Зато су многи људи који су одрастали у Југославији прву кашику попаре јели још као деца, често за доручак у хладним зимским јутрима, када би се кухињом ширио мирис топлог хлеба и сира.
Од сиротињског јела до успомене
У временима када је настала, попара није била гастрономска атракција. Била је практично решење, начин да се искористи хлеб који је већ почео да се суши. Али управо та једноставност временом је постала њена снага. Попара је преживела генерације јер је представљала нешто више од оброка, била је део свакодневног живота. Јело које се спремало брзо, без много размишљања, али које је увек носило осећај дома.
Повратак старих укуса
Последњих година попара доживљава тихи повратак. У времену када се гастрономија све више окреће традиционалним рецептима, неки ресторани на Балкану почели су поново да је уводе у своје меније.
Тако се данас чувена, стара попара може наручити у појединим етно-ресторанима и локалима који негују стару кухињу, где се припрема на класичан начин, са домаћим хлебом, сиром и кајмаком. За многе госте то није само јело. То је повратак у детињство.
Укус једног времена
Данас, када су трпезе богатије него икада, а рецепти долазе са свих страна света, попара делује скромно. Ипак, управо у тој скромности лежи њена чар. Јер за оне који су одрастали у Југославији, једна чинија попаре не значи само доручак. Она призива мирис кухиње, звук кашике која удара о емајлирану посуду и топлину дома у хладном јутру. И зато се ово једноставно јело памти много дуже него многа раскошна. Јер понекад је довољно мало хлеба, мало сира и мало вруће воде да се човек сети читавог једног времена.