Енглески краљ Џејмс Први (исти онај који је преживео заверу Гаја Фокса) имао је дубоку, скоро клиничку параноју од вештица и мачака. Написао је целу књигу о томе како препознати вештице и веровао је да су они одговорни за сваку олују на мору. Његов страх од мачака био је толико паничан да би, ако би нека мачка ушла у просторију, доживео нервни слом.
Ову његову слабост су племићи на двору користили за најпрљавије политичке игре: ако би неко желео да уклони супарничког лорда са важног састанка, било је довољно да му у џеп убаци мало мачје длаке или да сакрије маче испод краљевог трона.
Енглески краљ Џејмс I Стјуарт био је владар изузетно сложене психологије, човек који је у историју ушао као велики интелектуалац, покровитељ уметности и аутор превода Библије који и данас носи његово име. Међутим, иза фасаде просвећеног монарха крила се личност оптерећена дубоким, готово патолошким страхом од окултног, вештица и свих оних сила за које је веровао да га вребају из сенке. Његова параноја није била само лична хировитост већ је обликовала његову политику и законодавство, укључујући писање расправе „Демонологија”, у којој је детаљно разрадио методе препознавања вештица. Краљ је чврсто веровао да су оне одговорне за све – од необјашњивих олуја које су претиле његовим бродовима, па све до политичких интрига унутар његовог двора.
Међу његовим бројним фобијама, једна се издвајала по својој снази: страх од мачака. За Џејмса, мачке нису биле обичне домаће животиње, већ створења која су била тесно повезана са демонским силама и вештичарењем. Његова реакција при сусрету са овим животињама била је готово физичка манифестација панике; улазак мачке у просторију где се краљ налазио доводио је до тренутног прекида свих државних послова, пошто би владар доживљавао нервни слом, пребледео би и захтевао да се животиња хитно уклони. За једног апсолутистичког владара, ова слабост је била неочекивана пукотина у његовом оклопу, коју су племићи на енглеском двору веома брзо научили да експлоатишу у своје корист.
Двор Џејмса I био је место где су се лојалност и издаја преплитале кроз најситније сплетке, а краљева мачкофобија постала је неочекивано ефикасно оружје. У борби за утицај и положаје, племићи су развили читав систем „мачје саботаже”. Ако би неки лорд желео да дискредитује супарника или да га на брзину уклони са кључног састанка, није му била потребна војска или сложене завере. Било је довољно да му у џеп капута убаци неколико мачјих длака, које би краљ, са својим изоштреним, готово болесним чулима, убрзо осетио. Када би Џејмс у присуству свог противника нањушио „мирис демона”, састанак би се моментално прекидао, а несрећни племић би био удаљен из краљевих одаја под оптужбом за повезаност са вештичарењем.
Овај облик политичке борбе достигао је свој врхунац када су противници одређених министара почели да крију мачиће на местима где је краљ проводио највише времена. Постављање мачета испод краљевог трона било је равно политичком атентату; краљ би изненада устајао, прекидао заседања Парламента или важне дипломатске разговоре, остављајући државне послове у хаосу. Ова игра мачке и миша није била само смешна, већ је директно утицала на управљање државом. Док су се саветници препирали око пореза и ратова, Џејмс је често проводио сате у страху, убеђен да је мета завере у којој су мачке само предводнице вештичје војске.
На крају, овај страх је постао симбол Џејмсове владавине – владавине човека који је управљао једном од најмоћнијих нација на свету, али који није могао да управља сопственим страхом. Док је његов савременик, Гај Фокс, покушавао да га дигне у ваздух барутом, краљ је своје највеће непријатеље видео у малим, крзненим створењима која су лутала по ходницима Вајтхола. Џејмсова параноја тако није остала само приватна ствар, већ је постала део његовог политичког наслеђа, подсећајући нас на то да је и најмоћнији монарх, када се суочи са сопственим ирационалним страховима, постајао обичан заробљеник сплетки својих домишљатих подређених, који су за своје политичке циљеве користили управо оно чега се он највише плашио.
Џејмс I је своје последње године провео далеко од раније енергије, уморан од владања, терета дугова и болести које су га све више притискале. Крај његовог живота није обележила нека драматична мачја завера или напад вештица, већ спора и прилично неславна деградација здравља, која је само потврдила колико је његова владавина, започета са толико великих очекивања, на крају изгубила свој сјај.
Здравље му се нагло погоршало 1625. године. Патио је од хроничног артритиса, који га је готово потпуно везао за кревет, а уз то се борио са озбиљним проблемима са бубрезима и, како се нагађало, гихтом који му је наносио несносне болове. Био је то тужан контраст некадашњем монарху који је, упркос својим фобијама, волео лов и путовања. У фебруару те године, краљ је оболео од тешког напада дизентерије, која га је, уз пратећу грозницу и вероватно преживљени мождани удар, довела до самог краја.
Преминуо је 27. марта 1625. године у палати Теобалдс, у окружењу својих најближих сарадника и сина Чарлса, који га је наследио на престолу. Његова смрт је дочекана са мешавином олакшања и забринутости у народу, јер је земља већ била исцрпљена његовим дуговима и неуспешним покушајима да очува мир у Европи. Сахрањен је у Вестминстерској опатији, у гробу који је делио са Хенријем VII, иако се дуго није знало где је тачно његово тело, све док његов гроб није поново откривен почетком 19. века.
Крај његовог живота био је готово прозаичан у односу на све оне параноје и визије које су обликовале његове године на трону. Човек који је толико страховао од окултних сила и који је своју владавину градио на сузбијању вештичарења, на крају је поклекнуо пред најбаналнијим људским непријатељем – старошћу и болешћу. Са Џејмсом је отишла и једна ера у којој су се средњовековно сујеверје и рана модерна политика сукобљавали на најчудније могуће начине, оставивши његовом наследнику Чарлсу I земљу која је била на прагу грађанског рата, рата у којем су политички сукоби постали много реалнији и опаснији од било које мачје длаке или вештичје клетве коју је Џејмс толико гајно прогонио.