Када је Британац Клајв Степлс Луис 1950. године објавио роман Лав, вештица и орман, генерације деце широм света суочиле су се са зачуђујућим заплетом: дечак Едмунд Певенси продаје рођену браћу и сестре Белој Вештици, а цена његове издаје није била ни злато, ни власт, већ једна обична кутија турског ратлука. Британски читаоци су у том тренутку савршено разумели Едмундов суров фатални избор, али је за остатак света остала загонетка како је један оријентални слаткиш са мирисом руже постао главни симбол моралног посрнућа у класику дечје књижевности.
Сам К. С. Луис је током Првог светског рата боравио у интернату где је храна била изузетно лоша и строго ограничена. У својим мемоарима касније је признао да је као дечак имао учестале снове о слаткишима и да му је идеја о „непресушној кутији слаткиша“ била лична фантазија из најранијег детињства, коју је касније преточио у Вештичино зачурано послужење.
У самом тексту романа, ратлук који Вештица даје Едмунду није само обична посластица, већ је опчињен магијом — сваки залогај чини да онај ко га једе жели још више, све док не поједе самог себе до смрти ако га нико не заустави. То је био Луисов сликовит начин да деци објасни концепт зависности и тога како мале слабости прерастају у губитак контроле.
У време када је Луис писао роман, Велика Британија се још увек опорављала од Другог светског рата, а строги систем рационисања хране значио је да су слаткиши за британску децу били готово недостижна категорија. Грађани су добијали скромне купоне за шећер, па је оријентални ратлук — свиленкаст, засут прах-шећером и зачињен егзотичном ружином водом — за дечака попут Едмунда представљао врхунац луксуза и залогај из другог света. Бела Вештица зато није морала да користи сложене магијске чини; искористила је баналну дечју глад и шећерну кризу након ратних несташица.
Два милиона кутија за Дан вештица: Када је 2005. године изашла филмска адаптација Лaва, вештице и ормана, продаја турског ратлука у Великој Британији и Америци скочила је за невероватних 200%. Посластичаре су извештавале о хиљадама деце која су хтела да пробају „магични слаткиш због ког се издају браћа“, мада су многа модерна деца, навикнута на чоколаду, била прилично разочарана када су открила да је у питању желе са мирисом руже.
Зашто баш ружина вода? Луис није случајно изабрао верзију са ружином водом. У сленгу британских војника који су се враћали са Блиског истока у 19. веку, зачињени ратлук се сматрао афродизијаком и симболом оријенталног претераног уживања. Овај специфичан мирис и укус служио је као савршена супротност хладној, снеженој и аскетској Нарнији под влашћу Беле Вештице.
Сама историја овог слаткиша носи једнако необичну ноту. Турски ратлук (lokum) настао је крајем 18. века у Истанбулу, када је посластичар Хаџи Бекир осмислио мекани слаткиш од скроба и шећера за султанов двор, заменивши дотадашње тврде бомбоне замешене са медом и брашном. Посластица је брзо освојила Османско царство, а британски путници су је у 19. веку донели у Лондону, где је постала ексклузивни деликатес за високу класу. Луис је управо ту историјску ноту оријентализма и неодољиве ароматичне сласти искористио да прикаже како грех ретко долази у страшном облику — најчешће стиже у шареној кутији, посутој шећером у праху.
Рецепт за класични ратлук са ружином водом
Састојци:
4 шоље шећера
- 1 шоља воде (за шећерни сируп)
- 1 кашичица сока од лимуна
- 1 шоља кукурузног скроба (нишесте)
- 1 кашичица крема од тартара (или пар капи лимунтуса)
- 3 шоље воде (за скробну мешавину)
- 1,5 кашика ружине воде
- Неколико капи црвене прехрамбене боје
- Пола шоље шећера у праху и пола шоље скроба (за посипање)
Припрема:
У дубоком лонцу помешајте шећер, једну шошу воде и сок од лимуна. Загревајте на умереној ватри уз мешање док се шећер потпуно не истопи, а затим пустите да проври и кувајте без мешања док сируп не достигне густину (око 115 °C).
- У другом, већем лонцу умутите кукурузни скроб, крем од тартара и три шоше хладне воде да добијете глатку смесу без грутвица. Ставите на средњу ватру и мешајте непрекидно док се смеса не згусне у густу, полупрозирну кашу.
- Полако, у танком млазу, уливајте врућ шећерни сируп у густи скроб, све време мешајући жицом.
- Смањите температуру на најнижу и кувајте смесу уз повремено мешање око 45 до 60 минута. Смеса мора постати густа, затегнута и да добије златну нијансу.
- Померите са ватре, умешајте ружину воду и црвену боју да добијете карактеристичну розе нијансу.
- Излијте врућу смесу у четвртасти калуп обложен папиром за печење и лагано науљен. Оставите на собној температури бар 12 сати да се потпуно стегне (не у фрижидеру).
- Помешајте шећер у праху и скроб, обилно поспите радну површину, изручите стегнути ратлук, исеците га оштрим науљеним ножем на коцке и сваку добро уваљајте у шећерну мешавину.