Дванаестог октобра 1964. године Совјетски Савез је извео нешто што је у свемирској трци звучало као велики технолошки тријумф: „Восход 1“ постао је прва свемирска летелица са трочланом посадом. Само што је постојао један мали проблем. Летелица није била направљена за тројицу људи. Била је то преправљена капсула „Восток“, првобитно пројектована за једног космонаута. Совјетско решење било је једноставно, елегантно и потпуно у духу свемирске трке: ако тројица не могу удобно да стану, направићемо да им удобност не буде приоритет.
Посаду су чинили командант Владимир Комаров, лекар Борис Јегоров и инжењер Константин Феоктистов. За разлику од претходних совјетских летова, овде су у истој капсули први пут били људи различитих струка, што је имало велики научни и пропагандни значај. Совјетски Савез је желео да покаже да његова технологија више не шаље у свемир само једног храброг човека, већ читав тим.
Постојао је, међутим, један детаљ који је мало кварило слику будућности: тројица људи једноставно нису могла да стану у капсулу са опремом коју је требало да носе. „Восход 1“ није имао довољно простора за три астронаутска седишта, системе за спасавање и свемирска одела. Конструктори су зато направили компромис који данас делује невероватно: космонаути су летели без свемирских одела.
То није било зато што су Совјети открили неку чудесну технологију која је омогућила човеку да преживи отказ притиска у кабини. Једноставно, простор је био ограничен. Ако би кабина изгубила притисак, тројица космонаута практично не би имала никакву заштиту. Систем за спасавање такође није био предвиђен за посаду од три човека. Другим речима, да би Совјетски Савез могао да каже „тројица људи у свемиру“, морао је да прихвати услов под којим би сваки савремени инжењер безбедности вероватно почео да тражи столицу за седење.
Ту није био крај проблема. Феоктистов је чак морао да смрша пре лета како би се уопште уклопио у тесан простор капсуле. Није било места за нормалан комфор, а космонаути су у летелици били толико скучени да је сама могућност нормалног кретања била готово луксуз. Замисао је била да тројица људи проведу у орбити нешто више од једног дана, обаве планиране експерименте и врате се на Земљу пре него што недостатак простора постане озбиљан проблем.
„Восход 1“ је 12. октобра 1964. успешно полетео и за 24 часа и 17 минута обишао Земљу 16 пута. Посада је извела медицинске и техничке експерименте и показала да више људи може да ради у истој свемирској летелици. За Совјетски Савез то је био велики пропагандни успех: Америка још није послала трочлану посаду у орбиту, а Москва је могла да покаже још једно „прво“ у свемирској трци.
„Восход 1“ је имао још једну необичну карактеристику: није имао систем за катапултирање посаде при лансирању. За разлику од неких других свемирских летелица, космонаути нису имали начин да се одвоје од ракете у случају озбиљног проблема током полетања. Совјетски програм је, дакле, добио прву трочлану посаду тако што је истовремено смањио простор, избацио свемирска одела и прихватио ограничења система за спасавање.
Ипак, мисија је успела. „Восход 1“ је био технички довољно успешан да постане легенда, али довољно ризичан да би данас његова организација деловала готово невероватно. Совјетски Савез је у свемирску трку ушао са логиком да се сваки нови рекорд мора освојити пре конкуренције, чак и када је цена тога била теснија кабина, мање резервних система и више ризика.
Мисија је зато била много више од обичног лета. Она је показала како је изгледала свемирска трка када су политички престиж и техничка безбедност понекад стајали на супротним странама истог стола. Тројица људи су летела око Земље без свемирских одела, у летелици првобитно направљеној за једног човека, док је читава планета гледала доказ совјетске супериорности.
Историја је ту оставила прилично добар виц: да би Совјети доказали да у свемир могу да пошаљу тројицу људи, прво су морали да направе летелицу у којој тројица једва могу да стану.
„Восход 1“ је тако остао један од најчуднијих рекорда ране космонаутике — мисија која је показала колико далеко технологија може да стигне када је политички притисак довољно велики. Показала је и нешто што ће свемирска историја касније много пута поновити: понекад најопаснији део освајања будућности није оно што још не знамо да урадимо, већ оно што смо спремни да урадимо да бисмо били први.