Вековима су нас учили да је читање књига корисно за вокабулар, општу информисаност или „бег из стварности”.
Међутим, савремена неуронаука открива нешто много дубље: књижевна фикција није само забава, већ софистицирани симулатор стварног живота. Док седите у фотељи и пратите судбину неког измишљеног јунака, ваш мозак заправо пролази кроз интензиван тренинг разумевања туђих осећања, намера и можданих процеса.
Мозак не прави разлику између слова и стварности
Најфасцинантније откриће неуропсихологије јесте да мозак читаоца „не зна” да је прича измишљена. Када у роману читате о лику који трчи кроз шуму или осећа оштар бол, у вашем мозгу се активирају исти центри који би се активирали да ви заиста трчите или патите.
Ово је познато као „отелотворена когниција”. Фикција нам омогућава да „проживимо” стотине туђих живота, тестирајући друштвене ситуације без стварног ризика. Читањем ми заправо вежбамо реакције на туђу тугу, радост или бес, чиме наш емоционални репертоар постаје богатији.
Психолози истичу да књижевна фикција побољшава такозвану „теорију ума” – способност да разумемо да други људи имају веровања, жеље и ставове који су потпуно другачији од наших. За разлику од филмова, где смо често пасивни посматрачи, књижевни текст нас приморава да „уђемо у главу” лика.
Морамо да докучимо зашто он ћути, шта крије и шта заиста осећа иза изговорених речи. Студије показују да људи који редовно читају фикцију постижу знатно боље резултате на тестовима где се на основу израза очију препознаје емоционално стање других људи.
Једна од најмоћнијих функција књижевности је њена способност да нас повеже са „Другим”. Када читамо о искуствима људи са којима у стварности немамо додирних тачака – било да је реч о другој култури, епохи или друштвеном статусу – ми губимо способност да их посматрамо као апстрактне појмове. Фикција деконструише стереотипе тако што нам приказује сложеност људске психе. Тешко је остати потпуно равнодушан према патњи групе људи након што сте провели десет сати интимно повезани са судбином једног појединца из те заједнице кроз странице романа.
Емпатија као вештина која се учи
Иронично је да нас управо повратак у тишину и самоћу са књигом чини бољим „друштвеним животињама”. У свету којим доминирају брзи наслови и површне дигиталне интеракције, читање фикције је чин дубоке пажње. Оно нас учи стрпљењу да саслушамо туђу причу до краја пре него што донесемо суд.
Изгледа да највећи дар који нам књижевност пружа није знање о томе шта се догодило у причи, већ способност да, када затворимо корице, погледамо особу поред себе са мало више разумевања и мало мање предрасуда.