У историји постоје организације које су постале моћне зато што су имале војску, богатство или огромне територије. А постоје и оне које су оставиле траг управо зато што нису имале ништа од тога. Нису имале државу, заставу, флоту ни сопствену земљу. Имале су људе, књиге и идеју да се свет може мењати не само мачем, већ знањем.
Када је папа Павле III 27.септембара 1540. године булом Regimini militantis Ecclesiae званично одобрио оснивање Друштва Исусовог, вероватно није могао да предвиди колико ће необичан пут имати овај нови ред. Неколико година раније, мала група људи окупљена око Игнасија де Лојоле створила је заједницу која је на почетку изгледала као још један верски ред у немирној Европи XVI века. Али за разлику од многих старијих монашких традиција, њихова мисија није била да се повуку из света. Њихова мисија била је да уђу у њега.
Можда најпрепознатљивији симбол језуита није било неко оружје, нити раскошни знак моћи, већ једноставна црна одећа. У времену када су црквени великодостојници често били повезивани са богатством и церемонијама, језуити су намерно носили скромну, тамну одећу која је више подсећала на учењака него на господара. Тај изглед је временом постао готово њихов визуелни потпис.
Али иза те једноставности налазила се организација необичне енергије. Језуита XVI века могао је једног дана бити професор у европском колеџу, а неколико месеци касније путник на броду који одлази ка Индији, Кини или Јужној Америци. За разлику од средњовековне слике монаха који живи иза зидина манастира, језуита је био човек од акције.
Управо због тога су током векова добили готово митски статус. Називали су их „тајном војском папе“, не зато што су били тајна организација у смислу каснијих легенди, већ зато што су имали нешто што је за њихово време било необично: дисциплину, образовање, међународну мрежу и директну везу са папом. Били су спремни да оду тамо где су били потребни.
А највеће „оружје“ које су изабрали било је образовање.
Језуити су врло брзо схватили оно што ће модерни свет много касније прихватити као један од основних принципа: ко образује људе, утиче на будућност. Зато су почели да оснивају школе и колеџе широм Европе и света. Њихов образовни систем, познат као Ratio Studiorum, објављен крајем XVI века, представљао је један од првих детаљно организованих наставних програма у историји.
Њихове школе нису биле намењене само верском образовању. У њима су се изучавали језици, филозофија, математика, књижевност и природне науке. Временом су језуитске установе постале једни од најважнијих центара учења у многим деловима света. Језуити нису били само мисионари, већ и научници.
Међу њима су били астрономи, математичари и картографи. Језуит Кристофер Клавијус учествовао је у реформи календара коју је спровео папа Гргур XIII, а његови математички прорачуни постали су део система који и данас користимо. У време када су се вера и наука често приказивале као непријатељи, стварност је била сложенија: један део научног знања развијали су управо људи који су припадали верском реду.
Можда најневероватнији пример њихове глобалне улоге била је Кина.
Када је језуита Матео Ричи стигао у Кину крајем XVI века, није покушао само да представи европске идеје. Учио је кинески језик, проучавао културу и настојао да разговара са кинеским интелектуалцима њиховим језиком знања. Представљао је европску картографију, математику и астрономију, док је истовремено Европљанима приближавао кинеску цивилизацију.
Био је један од првих великих посредника између два света која су до тада била готово потпуно одвојена.
Сличне приче дешавале су се и на другим континентима. У Јужној Америци језуитске мисије постале су предмет бројних историјских расправа: за неке представљају пример заштите домородачких заједница, док други указују на сложеност односа између европских мисија и колонијалног поретка. Као и код већине великих историјских појава, стварност није стала у једну реченицу.
И управо је то оно што језуите чини толико занимљивим. Они су били људи свог времена, са свим ограничењима и противречностима тог времена, али су истовремено створили нешто што је превазилазило границе епохе у којој су живели. Без сопствене државе створили су глобалну мрежу. Без војске ширили су утицај. Без богатих царстава оставили су трагове на свим континентима.
Када су настали, свет се још увек кретао спорије него икада у модерној историји. Океани су били препрека, путовања су трајала месецима, а већина људи никада није напуштала свој крај. Ипак, у том свету појавила се организација која је схватила нешто што ће тек касније постати очигледно: идеје путују даље од војски.
Можда је зато највећа необичност језуита управо у томе што су освојили део света не тако што су га заузели, већ тако што су у њега ушли кроз књиге, учионице и разговоре.
Историја језуита није се завршила у тренутку када су њихове мисије досегле најудаљеније крајеве света. Напротив, њихов пут је настављен кроз бројне кризе, забране и обнове. У XVIII веку ред је дошао под снажан политички притисак европских монархија, а папа Климент XIV га је 1773. године укинуо. Чинило се да је једна од најмоћнијих интелектуалних мрежа свог времена нестала. Али четири деценије касније, 1814. године, Друштво Исусово је обновљено. Ред који је некада био оптуживан да има превелики утицај вратио се у свет који је у међувремену постао још више заснован на ономе што су језуити од почетка сматрали својим најважнијим средством — образовању.
Данас језуити делују у више од сто земаља и њихов утицај се највише види кроз школе, универзитете, научне установе и социјалне пројекте. Њихова снага више није у политичкој моћи, нити у представи о „тајној војсци папе“, већ у милионима људи који су прошли кроз њихове образовне системе. Имају стотине образовних установа широм света. Међу најпознатијима су универзитети као што су Georgetown University у САД, Fordham University и друге установе које су настале у језуитској традицији.
Када је 2013. године изабран папа Фрања, први језуита у историји који је постао поглавар Католичке цркве, то је било симболично подсећање на дуг пут једног реда који је почео као мала заједница у XVI веку. Људи који нису имали сопствену државу, војску или територију оставили су траг на готово свим континентима, доказујући да се утицај понекад не мери оним што неко поседује, већ оним што оставља иза себе.
Можда је најтрајнији утицај језуита управо онај који се најмање види. Они данас не обликују школске системе света из једног центра, нити одређују како ће државе образовати своју децу. Али су вековима ширили једну образовну идеју која је оставила дубок траг: да школа није само место за памћење чињеница, већ простор у ком се стварају људи способни да мисле, расправљају и делују. Од првих колеџа XVI века до савремених школа на различитим континентима, њихова највећа „мрежа“ никада нису биле зграде, већ генерације ученика које су кроз њих прошле.
Њихов Ratio Studiorum из 1599. године није био само списак предмета. Био је један од првих покушаја да се направи систематски, јединствен наставни модел: како се обучавају наставници, како се организује настава, како се повезују хуманистичко образовање, логика, језици, реторика и морални развој ученика. У време када је образовање често зависило од локалних обичаја и појединачних учитеља, то је била веома модерна идеја.
Такође, њихов савремени образовни модел, често називан језуитска педагогија, и даље постоји у многим земљама. Њена основна идеја није само „научи чињенице“, већ развијај целу особу: критичко мишљење, способност аргументовања, одговорност према заједници и повезивање знања са деловањем. А глобални утицај се види управо ван САД. Језуитске школе и образовне установе постоје у: Индији, Филипинима, Јапану, Латинској Америци, Африци и Европи. У неким земљама њихове школе су међу најстаријим модерним образовним установама. На пример, у Индији су језуитске школе деценијама имале огроман утицај на образовање урбане средње класе, а у Латинској Америци су биле важни центри образовања и друштвеног деловања.