Империје у свом сумраку ретко умиру уз достојанствени тихи шапат, већ много чешће бирају позорницу гротеске где се судбина милиона људи прелама преко сулудих каприца моћника.
Почетком двадесетог века, док се древна Кина под династијом Ћинг незадрживо урушавала под притиском модерног света, у Забрањеном граду време је не само стало, већ је почело да тече уназад.
У средишту овог позоришта апсурда нашао се трогодишњи дечак по имену Пу Ји, несвестан да његова мала шака држи апсолутну власт над четвртином светске популације, и армија дворских евнуха који су своју параноју и губитак реалног утицаја преточили у најбизарнији модни терор који је историја забележила. Из чисте сујете и грчевитог покушаја да се сачува илузија божанског статуса монархије, цео двор је претворен у ловиште на једну једину нијансу.
Пу Ји је рођен у фебруару 1906. године, а на трон су га посели у децембру 1908. када је имао једва две и по године (након што је његов претходник, цар Гуанг-су, отрован арсеном). То значи да је те 1909. године, док се цео двор тресао од страха због жуте боје, Кином званично владало дете које је још увек ушло у фазу развијања говора и плакало током сопствене крунисања јер му је церемонија била предуга и досадна.
Наравно, иза кулиса су свим тим терором управљали његови намесници и прорачунати евнуси који су користили дечака као божански параван. Али сам Пу Ји је касније у својој аутобиографији написао да су му од најранијег детњства усађивали осећај да је он „изнад свих људи”. Написао је да се живо сећа како би, кад год би видео нешто жуто на неком другом, осетио бес јер је веровао да је то његова приватна боја. Са три или четири године, ако би видео дворанина са жутим детаљем, он би једноставно почео да вришти и показује прстом, а евнуси би одмах притрчавали да несрећника пребију или казне.
Када је малени цар званично закорачио у своју владавину, један од првих и најстроже спроведених декрета тицао се ексклузивног права на империјално жуту боју, познату као мингхуанг.
Ова специфична, јарка нијанса која је симболизовала саму земљу и сунце, постала је опаснија од велеиздаје. Застрашујућа манекенска полиција, састављена од пакосних царевих чувара, патролирала је мраморним ходницима огромне палате са оком изоштреним за најситније детаље на одећи племића. Сваки високи званичник, генерал или учењак који би се усудио да крочи на двор ризиковао је живот уколико би његов огртач имао чак и поставу, опшив на рукаву или марамицу која би под одређеним углом сунчеве светлости повукла на недозвољени жућкасти тон.
Апсурд је досегао врхунац када су преплашени мандарини почели масовно да паниче пре уласка у царску патуљасту престоницу, знајући да евнуси једва чекају било какав повод да покажу силу.
Стари, угледни државници који су деценијама водили провинције, буквално су на улазу у палату пресретани, грубо скидани голи насред дворишта и пребијани бамбусовим штаповима јер су судије процениле да њихова одећа подсећа на царев ексклузивни колорит.
Да ствар буде још луђа, сам дечак-цар је у својим каснијим мемоарима признао како је као дете уживао у овој моћи, играјући се са животима одраслих људи тако што би уперио прст у неког дворанина и викнуо како му се не свиђа боја његовог појаса, што је за тог несрећника значило тренутну казну.
Како то увек бива са царевима који се више баве гардеробом него гладним народом, овај жути терор био је само увод у коначни слом. Док су се евнуси бавили нијансирањем свиле и батинањем администрације, спољни свет је неповратно текао даље.
Свега неколико година касније, револуција је збрисала царство, Забрањени град је изгубио своју мистичност, а некадашњи божански владар који је због једне боје скидао главе остао је без круне, подсећајући нас по ко зна који пут колико је танка линија између апсолутне моћи и чисте, патетичне ироније.