Човек је хиљадама година покушавао да објасни свој однос према животињама. Некада их је обожавао као божанства, некада их је користио као радну снагу, некада их је слао у ратове, а некада их је уводио у своје домове и давао им имена која су раније била резервисана само за људе. Можда зато није случајно што је један од најпознатијих дана посвећених животињама повезан са човеком који је говорио да су сва жива бића део исте велике породице.
Светски дан животиња обележава се 4. октобра, на дан Светог Фрање Асишког, италијанског монаха из 13. века који је, према хришћанском предању, животиње називао својом браћом и сестрама. Савремени празник није настао у средњем веку, већ много касније. Први познати догађај посвећен овом дану организовао је немачки писац и активиста Хајнрих Цимерман 1925. године у Берлину, са циљем да се скрене пажња на заштиту животиња. Касније је 4. октобар прихваћен широм света као дан који подсећа да однос према животињама није само питање природе, већ и питање карактера једног друштва.
Историја тог односа је пуна необичних тренутака.
Године 1966. једна шимпанза по имену Луси постала је можда једна од најпознатијих животиња у историји науке, али не зато што је била у лабораторијском кавезу. Луси је живела у кући психолога Мориса Темплина и његове супруге Џејн у Оклахоми. За разлику од већине научних животиња тог времена, она није била само предмет посматрања. Јела је за столом, гледала телевизију, користила прибор и живела као необичан члан породице.
Темплини су покушавали да проуче колико шимпанза може да научи људске облике понашања. Луси је разумела одређене симболе и могла да комуницира знаковима. Али њена прича је истовремено показала и један велики проблем: што је животиња била ближа човеку, то је било теже одговорити на питање шта је она заправо — љубимац, истраживачки субјект или нешто између.
Када је Луси постала превелика и снажна за живот у кући, морала је да буде пребачена у резерват у Гамбији. Њен прелаз из породичне дневне собе назад у природно окружење показао је један од највећих парадокса људске бриге: понекад покушавајући да неко живо биће приближимо себи, направимо му живот још тежим.
Само неколико година касније, друга животиња добила је улогу коју нико није планирао.
Током Другог светског рата један млади медвед из Сирије придружио се пољским војницима који су се борили против Немачке. Добио је име Војтек. Војници су га хранили, играли се с њим и постепено је постао део њихове јединице. Али Војтек није остао само маскота. Када су Пољаци кренули ка Италији, војска му је доделила званичан статус како би могао да путује са њима, па је чак добио војну књижицу и чин војника.
Најпознатија прича о њему каже да је током битке код Монте Касина помагао у преношењу сандука са муницијом. Колико је та прича прецизно документована, а колико је касније постала део легенде, и данас је предмет расправе. Али оно што није спорно јесте да је Војтек постао симбол везе између војника који су изгубили дом и животиње која им је у најтежим годинама постала део породице.
Ако је Војтек показао како човек може животињи дати људску улогу, један други случај показао је колико далеко може отићи људска потреба да у животињама види себе.
Године 1971. психолог Херберт Терас започео је један од најпознатијих експеримената у историји истраживања животињске интелигенције са шимпанзом по имену Ним Чимпски. Само име било је иронична игра речи у част лингвисте Ноама Чомског, чије су теорије тврдиле да је способност језика оно што суштински раздваја човека од других врста.
Ним је учио знаковни језик и научио је велики број знакова. Али резултати су касније довели до великих расправа. Да ли шимпанза заиста користи језик или само повезује знакове са наградама? Да ли човек у животињи види оно што она јесте или оно што жели да види?
Нимова прича није била само научни експеримент. Била је питање о нама самима, јер сваки пут када човек каже да је животиња „скоро као човек“, он истовремено открива нешто о животињи – али још више о сопственој потреби да пронађе сродника у другом бићу.
Понекад су животиње заиста улазиле у историју на начине које људи нису могли да предвиде.
Пас Хачико у Јапану постао је симбол верности након што је годинама чекао свог преминулог власника на железничкој станици Шибуја. Његова прича постала је национални симбол, иако је временом добила и елементе легенде. Оно што је сигурно јесте да је Хачико постојао и да су његова оданост и понашање привукли огромну пажњу јапанске јавности тридесетих година 20. века.
Сличне приче постоје широм света: животиње које су преживеле ратове, помагале људима, мењале науку или једноставно постале део нечијег живота. Али можда је најзанимљивије то што се у свакој од њих више открива човек него животиња. Када смо Војтеку дали униформу, покушали смо да од њега направимо војника. Када смо Луси дали место за породичним столом, покушали смо да разумемо где почиње човек. Када смо Хачика прогласили симболом верности, препознали смо у животињи особину коју највише ценимо код себе.
Животиње су кроз историју биле наши радници, сапутници, војници, научни сарадници и пријатељи. Али можда је њихова највећа улога била другачија. Оне су нам показивале шта смо ми, јер начин на који гледамо друга жива бића често говори више о човеку који гледа него о ономе кога посматра.