Данас је довољно неколико кликова да човек купи карту, резервише смештај, пронађе пут до непознатог града и за мање од једног дана стигне на место које је некада било удаљено месецима путовања. Рим, Париз, Лисабон или Истанбул више нису симболи недостижне даљине. Они су само дестинације које се појављују на екрану телефона. Али није увек било тако.
Вековима је путовање било једна од највећих привилегија које је човек могао да има. За већину људи свет се завршавао на неколико десетина километара од места у ком су рођени. Не зато што нису имали жељу да виде шта се налази иза хоризонта, већ зато што је путовање захтевало оно што су имали само ретки: новац, време, везе и сигурност.
Када би млади аристократа XVIII века кренуо на такозвани Grand Tour, он није ишао на одмор. Он је одлазио на вишегодишњи образовни подухват који је требало да га припреми за живот у елити. Путовање кроз Француску, Швајцарску и Италију било је готово обавезан део образовања многих богатих Европљана. Требало је видети античке рушевине Рима, проучавати уметност Фиренце, упознати стране дворове и вратити се кући са знањем, контактима и причама које су доказивале припадност високом друштву.
Али иза романтичне слике младог племића са мапом Европе крила се потпуно другачија стварност.
Такво путовање припремало се месецима. Нису постојале апликације за резервацију смештаја, дигиталне карте или тренутне информације о путевима. Путник је морао да носи писма препоруке, новац у различитим валутама, одећу за различите прилике и да се ослони на људе које је познавао или које су му препоручили. Често није путовао сам, већ са учитељем, пратиоцима и слугама.
Раздаљине које данас делују смешно биле су озбиљни подухвати. Путовање кочијама било је споро и неудобно. Лош пут, покварена кола, болест или неповољно време могли су да промене читав план. Један прелаз преко планинског превоја или једна несигурна граница могли су да буду прави изазов.
За аристократу тог времена пут није био само кретање од једног места до другог. Пут је био доказ његовог положаја. Само они који су имали новац могли су да упознају свет.
А онда је у XIX веку један човек дошао на необичну идеју.
Шта ако путовање више не буде нешто што се организује само за краљеве, племиће и богате авантуристе? Шта ако се читаво искуство може припремити унапред и понудити обичном човеку? Тај човек био је Томас Кук.
Године 1841. Кук је организовао путовање возом за око 500 људи из Лестера до Лафбороа у Енглеској. Није то био луксузни одмор. Био је то излет повезан са скуповима против алкохола. Али идеја која је стајала иза тог путовања била је много већа од самог догађаја. Кук је схватио нешто што до тада нико није претворио у индустрију: људи желе да путују, али многи не знају како да то ураде.
Он није измислио путовање. Људи су путовали хиљадама година. Није измислио ни радозналост, ни жељу да се види непознато. Оно што је измислио било је нешто много модерније – начин да се путовање поједностави и учини доступним великом броју људи.
Одједном пут није више био само авантура за оне који имају богатство и искуство. Постао је производ који се може купити.
То је била огромна друштвена промена.
Железница је смањила време потребно за прелазак великих раздаљина. Пароброди су повезали континенте. Касније су плаћени годишњи одмори омогућили радницима да имају време за одмор, а развој авијације променио је сам појам даљине.
Оно што је некада било вишегодишњи подухват једне аристократске породице, постало је план за неколико дана.
Некада је младом племићу било потребно месецима припреме да стигне до Рима. Данас човек може у петак увече да седне у авион, у суботу ујутру попије кафу поред Колосеума и у понедељак се врати на посао.
Некада је путник носио писма препоруке. Данас носи телефон који му показује пут, преводи стране језике и проналази смештај у непознатом граду.
Некада је човек морао да познаје свет да би кроз њега прошао. Данас технологија омогућава да свет упозна чак и онај ко га први пут види.
Светски дан туризма обележава се 27. септембра, као подсећање на значај путовања за културу, економију и повезивање људи. Али историја туризма није само историја хотела, авиона и туристичких агенција. То је прича о једној старој људској жељи – да видимо шта се налази иза следећег брда – и о тренутку када је та жеља први пут постала доступна готово свима.
Некада је свет био нешто што су богати могли да посете. Данас је свет место на које готово свако може да оде. А све је почело од идеје једног човека да путовање не мора да буде привилегија.
Светски дан туризма обележава се 27. септембра од 1980. године, на дан када је 1970. усвојен Статут Светске туристичке организације Уједињених нација. Његов циљ није само да подсети на економски значај туризма, већ и на улогу путовања у упознавању различитих култура, повезивању људи и ширењу разумевања међу народима. Јер иза сваког путовања не стоји само промена места – већ људска потреба да види, упозна и разуме свет који је некада изгледао недостижан.