Када се каже трговина људима, већина људи и даље замисли нешто што припада архивским фотографијама, полицијским серијама или старим представама о криминалу: отмицу, затворен простор, прелазак границе ноћу, човека који је одмах свестан да му је одузета слобода. Проблем је што модерна трговина људима све ређе изгледа тако. Понекад почиње огласом за посао. Понекад позивом познаника. Понекад кредитом који делује подношљиво. Понекад обећањем смештаја, превоза или сигурне зараде. А понекад једном реченицом која делује потпуно обично: „Све је већ организовано, само дођи.“
Управо је у томе једна од најнепријатнијих промена нашег времена – експлоатација је постала тиха.
Светски дан борбе против трговине људима, који се обележава 30. јула, не постоји да би нас подсетио да криминал постоји. То већ знамо. Постоји да подсети на нешто сложеније: да се овај облик насиља све чешће ослања на нормалне токове живота – рад, миграције, дуг, породичне односе и потрагу за сигурношћу.
Према подацима УН и Канцеларије УН за дрогу и криминал (UNODC), трговина људима данас је глобалан феномен који обухвата десетине хиљада откривених случајева годишње, али стварни бројеви су готово сигурно већи јер велики део остаје невидљив. Последњи глобални извештај обухвата податке из 156 држава и показује да је након пада током пандемије број откривених жртава поново почео снажно да расте.
Подаци за 2022. годину показали су да је број познатих жртава био око 25 одсто већи него 2019. године, пре пандемије. Регистровано је скоро 70.000 случајева, али УН наглашавају да откривени случајеви представљају само део стварне слике.
Још је занимљивије како изгледа структура тих случајева. Одрасле жене и даље представљају највећу појединачну групу откривених жртава, око 39 одсто. Али деца чине чак 38 одсто идентификованих случајева, што је раст у односу на претходне извештаје. Одрасли мушкарци чине око 23 одсто, а дечаци око 16 одсто. Та расподела руши једну честу заблуду: не постоји један профил жртве.
Постоји и друга заблуда – да је трговина људима скоро искључиво повезана са сексуалном експлоатацијом.
Тај облик јесте веома видљив и остаје један од најтежих, али последњих година расте удео принудног рада. У многим деловима света људи завршавају у експлоатацији у грађевинарству, пољопривреди, услужним делатностима, кућним пословима, производњи или неформалним економијама које споља делују легално. УН последњих година бележе и раст случајева присиле на онлајн преваре и дигиталне облике криминала.
Зато је једна од највећих грешака мислити да жртва увек зна шта јој се дешава. Не зна. Понекад човек верује да је прихватио тежак посао који ће трајати кратко. Понекад мисли да само мора да врати дуг. Понекад прихвата услове јер нема алтернативу. У једном тренутку плата касни, документи остају код послодавца, смештај постаје условљен, а могућност одласка све мања.
Тада експлоатација више не личи на принуду какву очекујемо. Личи на свакодневицу. У томе је можда највећа промена у односу на старе представе о ропству. Некада је ограничење било видљиво. Данас се често појављује као комбинација дуга, зависности, административне контроле и недостатка избора. Није потребан катанац. Довољно је да не можеш да одеш.
Један од разлога због којих је ова појава толико отпорна лежи и у економији. Према проценама Међународне организације рада, незаконита добит од принудног рада достигла је око 236 милијарди долара годишње – значајно више него пре једне деценије. То значи да експлоатација није споредна појава глобалне економије већ изузетно профитабилан криминални модел.
И ту се можда налази најнепријатније питање. Ако модерна експлоатација више не изгледа као што смо очекивали, како је препознајемо? Одговор није једноставан и вероватно зато ова тема остаје неудобна. Јер не говори само о криминалцима. Говори и о просторима у којима људи постају рањиви: сиромаштву, дугу, несигурном раду, изолацији, миграцијама, кризи становања, ратовима и осећају да нема боље понуде.
Трговина људима није нестала. Само је научила да изгледа као нешто што смо навикли да не доводимо у питање. И можда је баш зато данас теже видети него пре сто година.