У историји кинематографије постоје датуми који означавају почетак нових епоха. Један од њих је 6. јул 1928. године, када је у Њујорку одржана премијера филма Светла Њујорка. На први поглед радило се о скромном криминалистичком филму без великих звезда и амбиција. Мало ко је очекивао да ће управо он ући у историју.
Међутим, „Светла Њујорка“ носила су титулу коју ниједан филм пре њега није имао – био је први потпуно звучни дугометражни филм и први у којем су се дијалози чули од почетка до краја. После више од три деценије немог филма, публика је први пут могла да слуша како ликови разговарају, свађају се, смеју и певају без потребе за међунасловима који су до тада објашњавали радњу.
Данас то делује као ситница. Навикли смо да филмови имају звук, музику, дијалоге и сложене звучне ефекте. Али за гледаоце двадесетих година прошлог века то је било искуство налик чуду.
Да би се разумела величина тог тренутка, треба се сетити да је филмска индустрија већ била огроман посао. Холивуд је производио стотине остварења годишње, а звезде попут Чарлија Чаплина, Бастера Китона и Дагласа Фербанкса биле су познате широм света. Ипак, сви ти филмови имали су једну заједничку особину – били су неми.
То, наравно, не значи да су биоскопске сале биле тихе. Напротив. Пројекције су обично пратили пијанисти, оркестри или чак читави ансамбли који су уживо изводили музику. У већим градовима постојали су специјално ангажовани људи који су публици тумачили радњу и гласно читали текстове са платна. Али сами филмски ликови нису говорили.
Покушаји увођења звука постојали су много раније. Још крајем деветнаестог века проналазачи су покушавали да ускладе покретне слике и грамофонске снимке. Проблем је био у томе што су се слика и звук лако разилазили. И најмања техничка грешка претварала је дијалог у комичну збрку.
Промена је стигла захваљујући систему Vitaphone, који је развила компанија Ворнер Брос. Овај систем омогућавао је синхронизацију филмске траке и грамофонских плоча на којима је био снимљен звук. Иако је и даље имао бројне недостатке, представљао је огроман корак напред.
Годину дана пре „Светала Њујорка“, 1927, публика је већ била узбуђена филмом The Jazz Singer. Он се често назива првим звучним филмом, али то није сасвим прецизно. Већи део тог остварења и даље је био нем, уз само неколико сцена са говором и песмама. Управо зато историчари кинематографије сматрају да је „Светла Њујорка“ први прави „talkie“ – филм у којем је звук присутан током читавог трајања.
Занимљиво је да студио у почетку није ни планирао велики пројекат. Филм је првобитно замишљен као кратко остварење. Тек када су продуценти увидели колико публика жели да чује глумце како говоре, одлучено је да се материјал прошири у дугометражни филм.
Сам садржај није био нарочито револуционаран. Реч је о криминалистичкој причи о двојици младића који стижу у Њујорк и упадају у свет организованог криминала. Критичари су касније примећивали да је радња прилично једноставна, а глума често театрална. Али публика није долазила због приче. Долазила је да чује.
Савремени извештаји бележе да су гледаоци у појединим тренуцима били толико фасцинирани самим разговором ликова да су аплаудирали обичним дијалозима. Данас би то било као да публика у биоскопу поздравља сваки пут када неко пошаље поруку телефоном. Али 1928. године звук је био спектакл сам по себи.
Последице су биле драматичне. У року од неколико година читава филмска индустрија била је принуђена да се прилагоди новој технологији. Биоскопи су морали да уграђују скупоцену звучну опрему, студији су градили нове сцене, а глумци су се нашли пред неочекиваним изазовом. Неки су постали звезде новог доба, док су други нестали преко ноћи.
У ери немог филма изглед лица и изражајност покрета били су пресудни. Са доласком звука постали су важни и глас, дикција и акценат. Поједини славни глумци открили су да њихов глас не одговара имиџу који је публика створила. Други су имали јаке акценте или проблеме са говором. За многе је звучна револуција значила и крај каријере.
Међу онима који су испрва били сумњичави налазио се и Чарли Чаплин. Веровао је да би звук могао уништити универзални језик немог филма, разумљив публици у свакој земљи. Зато је још годинама наставио да снима остварења са минималном употребом дијалога. Време ће показати да је технолошка промена била сувише моћна да би се зауставила.
Иронија историје лежи у чињеници да сам филм „Светла Њујорка“ данас ретко ко гледа. Није остао упамћен по ремек-делу режије, великој глуми или снажној причи. Његов значај лежи у нечем другом. Он представља тренутак када је филм престао да буде само покретна слика и постао потпуно аудиовизуелна уметност.
Те јулске вечери 1928. године публика у Њујорку није могла знати да присуствује крају једне ере и почетку друге. Али када су се са платна зачули гласови глумаца, свет филма више никада није био исти. Холивуд је проговорио – и више није ућутао.