Неке државе су опорезовале со, неке прозоре, а неке чак и дим из димњака. Али мало која власт је од својих поданика тражила да плаћају порез зато што изгледају онако како су их родитељи створили. Када је Петар Велики крајем седамнаестог века одлучио да Русији промени лице, прва жртва његове модернизације није била војска, ни привреда, ни дворска бирократија. Била је брада.
Када се 1698. године вратио са Великог посланства по западној Европи, Петар више није био исти владар. Месецима је путовао кроз Холандију, Енглеску, немачке државе и Аустрију, често скривајући свој идентитет под именом Пјотр Михајлов. Није га занимала раскош дворова, већ бродоградилишта, фабрике, радионице и војне вежбе. У Холандији је радио као обичан бродоградитељ, учио занат од мајстора, испитивао конструкцију бродова и пажљиво бележио све што би једног дана могло користити Русији. Видео је Европу која је корачала у новом правцу и закључио да његова држава касни читав век.
Одмах по повратку почео је да мења готово све.
Уводио је западноевропску одећу, мењао дворски бонтон, оснивао нове школе, реформисао војску, градио морнарицу, а нешто касније променио је чак и календарско рачунање година. Али највидљивија промена није могла да стане ни у један државни указ. Расла је на лицима његових поданика.
Према предању које потврђују и савремени извори, Петар је већ на првим дворским пријемима лично дохватао маказе и бријао браде појединим бољарима. За многе је то било много више од увреде.
У Русији тог времена брада није представљала обичан модни детаљ. Она је била знак побожности, мушког достојанства и верности православној традицији. Поједини верски ауторитети сматрали су да човек без браде нарушава природни поредак који је Бог установио. Иконе, светитељи и стари цареви готово без изузетка приказивани су са дугим брадама. Обријано лице за многе је представљало страни, готово јеретички обичај.
Петар је зато схватио да једна уредба није довољна.
Ако већ не може свакоме лично да узме маказе у руке, држава ће пронаћи други начин.
Тако је уведен порез на браде. Ко је желео да задржи браду, морао је да плати посебну таксу, чији је износ зависио од друштвеног положаја. После уплате добијао је метални жетон који је служио као доказ да је обавеза измирена. Ти жетони данас су један од најнеобичнијих предмета руске нумизматике. На некима од њих налазио се лик браде, док је на појединим примерцима стајао натпис да је „новац примљен“, а на другима и чувена порука да је „брада сувишан терет“. Бирократија је, као и толико пута у историји, пронашла начин да чак и лице човека претвори у административну категорију.
Апсурд, међутим, није био у самом порезу.
Апсурд је био у томе што је држава практично почела да наплаћује право на очување једног верског и културног симбола. Вековима је брада у Русији представљала знак да човек следи традицију својих предака. Одједном је постала нешто што се мора пријавити, платити и доказати металним жетоном који се носи као потврда да је власт дозволила да изгледате онако како сте изгледали читав живот.
Историја је касније показала да Петар није водио рат против браде. Водио је рат против изолације. Његова модернизација претворила је Русију у једну од великих европских сила, али је цена тих промена била стални сукоб са традицијом. Ниједна реформа није тако јасно приказала тај судар као порез на браде, јер је сваки човек сваког јутра пред огледалом морао да одлучи шта му је важније – лице које је наследио од предака или лице које је од њега очекивала држава.