Некада се кућа није препознавала само по фасади, капији или диму из оџака. Препознавала се по мирису. Пре него што би се видела светлост у прозору или чуло лавеж пса из дворишта, ваздух је већ носио трагове босиљка, нане, рузмарина, сушене лаванде или тек убране жалфије остављене да се суши испод стрехе. У многим селима Балкана, Медитерана и источне Европе, биљке нису биле само украс, нити тек помоћ у кухињи. Оне су стајале на местима где данас стоје предмети без значења: на прозорима, крај бунара, поред иконе, изнад врата, уз колевку детета.
Људи су веровали да биљке памте, штите, смирују и опомињу. И ма колико савремени човек таква веровања данас називао сујеверјем, тешко је не приметити да су се та тиха правила преносила вековима, често упорније од закона и држава.
Босиљак је у том свету имао посебно место. У српској, грчкој, румунској и широј Православној традицији, босиљак је био више од мирисне биљке. Њиме се китила вода за освећење, стављао се поред иконе, носио на велике празнике и чувао у дворишту као знак благослова и мира у кући. Постоји старо веровање да кућа у којој расте босиљак „није пуста”, чак и када у њој влада сиромаштво.
Мирис те биљке постао је временом део самог осећаја дома.
У неким селима Србије и Македоније, жене су стављале струк босиљка у недра током великих црквених празника, док се у Грчкој саксије босиљка и данас често могу видети испред улазних врата и малих породичних капела. У старим етнографским записима помиње се и веровање да босиљак не треба садити „без речи”, већ тихо, мирно и са добром мишљу, јер биљка „осећа кућу”.
Није само босиљак носио такву тишину значења.
Рузмарин је у приморским крајевима био биљка сећања и верности. Стављао се у косу невеста, али и поред свећа на сахранама. Мирисао је истовремено на свадбу и опроштај, што је један од оних старих симбола које модерни свет готово више и не уме да чита. Лаванда је чувала ормане од мољаца, али и собе од „тешког ваздуха”, док је нана стајала крај прозора летњих кухиња, мешајући се са мирисом хлеба, земље и вреле прашине дворишта.
Такве биљке често су биле женски свет.
Преносиле су се кроз навике које ретко улазе у историјске књиге: како се суши кантарион, када се бере пелин, зашто се босиљак не оставља да увене, где се држи бели лук током зиме, зашто се рута садила близу капије. То знање није имало форму школе, али је преживело генерације, управо зато што је било уткано у свакодневицу.
Иза свега је стајао један стари начин разумевања света у коме кућа није била одвојена од природе.
Биљке су биле део заштите дома, скоро као невидљиви праг између спољашњег света и породичног мира. Неке су чувале од болести, неке од урока, неке од змија, а неке једноставно од празнине. У многим крајевима Балкана постојало је уверење да запуштено двориште, без цвећа и лековитих биљака, говори о кући у којој је „нешто замрло”.
Онда су дошли градови. Станови без дворишта. Пластични прозори који не миришу ни на шта. Биљке купљене у супермаркетима, често без приче, без обичаја и без памћења.
Ипак, нешто је остало. Чак и данас, у многим домовима, босиљак се и даље прво унесе у кућу после цркве. Неко и даље суши нану на тераси. Неко чува лаванду међу постељином. Неко ставља рузмарин у сватове, а да ни сам не уме сасвим да објасни зашто. Можда зато што се неке ствари не чувају разумом, већ мирисом. А мирис уме да преживи дуже од читавих епоха.