Почетком новембра 1991. године, Америка је очекивала још једну НБА сезону и још један наставак приче о човеку који је кошарку претварао у представу. Ервин Џонсон, свету познатији као Меџик, имао је пет шампионских прстенова, три титуле најкориснијег играча лиге и осмех због којег је изгледало да живот никада није имао намеру да му приреди нешто ружно.
А онда је, пред камерама, са само 32 године, мирно изговорио реченицу која је тог дана одјекнула далеко изван света спорта.
„ХИВ позитиван сам.“ Америка је занемела.
Данас је тешко дочарати страх који је почетком деведесетих владао око АИДС-а. Болест је још носила готово мистичну ауру. За многе људе, ХИВ је био готово сигурна смртна пресуда. Таблоиди су ширили панику, гласине су биле јаче од науке, а поједини људи су веровали да се вирус може пренети руковањем, загрљајем или заједничком чашом воде.
Када је Меџик Џонсон саопштио дијагнозу, многи су помислили да гледају опроштај од једног од највећих кошаркаша свих времена. Испоставило се да су гледали почетак његове друге каријере.
Иронија је била савршена. Човек који је деценију провео у улози насмејаног мађионичара НБА паркета одједном је постао лице једне глобалне здравствене кризе. Није то тражио. Није планирао. Није могао да одбије.
Његова конференција за новинаре постала је један од најважнијих тренутака у историји јавног здравља. Милиони људи први пут су почели да схватају да вирус не бира између богатих и сиромашних, славних и анонимних. Ако је Меџик Џонсон могао да добије ХИВ, онда је то могао свако.
Мало је познато да су чак и неки НБА играчи били престрављени. Појавиле су се бизарне расправе да ли би Меџик уопште смео да се врати на терен. Поједини кошаркаши су се плашили контакта током игре. Данас то делује готово невероватно, али почетком деведесетих незнање је било јаче од медицинских чињеница.
Још је апсурдније што је човек коме су многи у мислима већ писали спортски некролог само неколико месеци касније изашао на паркет Ол-стар утакмице 1992. године и пред милионима гледалаца постигао 25 поена. Публика је у Делу арени у Орланду устала на ноге, а његови саиграчи и противници гледали су нешто што је више личило на сцену из филма него на кошаркашку утакмицу.
Те исте године појавио се и на Олимпијским играма у Барселони, у чувеном „Дрим тиму“ са Мајклом Џорданом, Леријем Бирдом и Чарлсом Барклијем. Док су многи очекивали да ће бити симбол трагедије, постао је део највеће кошаркашке дружине у историји.
Али највећа победа чекала га је далеко од паркета.
Лекари су почетком деведесетих били далеко мање оптимистични него данас. Многи нису могли да замисле да ће пацијент са ХИВ-ом доживети дубоку старост. Меџик је, међутим, одлучио да се бори. Уз нове терапије, дисциплину и огроман новац који му је омогућио најбоље лечење, претворио се у живи доказ да вирус није крај живота.
Док су новинари годинама чекали лоше вести, он је градио пословно царство. Улагао је у биоскопе, некретнине, спортске франшизе и компаније. Човек коме су многи давали још неколико година живота постао је мултимилионер и један од најуспешнијих предузетника међу бившим спортистима.
Мало ко данас памти да је његово велико ривалство са Леријем Бирдом спасило НБА од пада популарности. Још је мање познато да су се њих двојица, након година борбе, претворили у блиске пријатеље. Рекламе које су снимали осамдесетих промениле су не само њихов однос већ и читаву лигу, јер су показале Америци да црни момак из Мичигена и бели момак из Индијане могу заједно да продају сан о кошарци.
Највећи историјски апсурд лежи у томе што је дијагноза која је требало да означи крај његове приче постала разлог због којег је његово име прерасло границе спорта. Без тог страшног новембарског дана 1991. године, Меџик Џонсон би вероватно остао упамћен као један од најбољих плејмејкера свих времена.
Са њим, постао је нешто много веће. Постао је човек који је својим животом победио страх. А историја понекад има чудан смисао за хумор. Надимак који је добио као средњошколац, јер је умео да изводи невероватне потезе с лоптом, испоставио се пророчанским. Свет је мислио да је његова магија у додавањима без гледања и осмесима после победа. Испоставило се да је права магија била у томе што је преживео онда када су готово сви мислили да неће.