Некада су родитељи склањали децу од њих. Данас би родитељи, деца, баке и деке заједно стали у ред да их виде, само ако би Rolling Stones објавили да поново крећу на светску турнеју. Рокенрол је у међувремену доживео једну од најчуднијих трансформација у историји популарне културе: оно што је почело као музика за младе који су желели да нервирају старије генерације постало је индустрија која зарађује стотине милиона долара – а њени најстарији радници и даље излазе на сцену.
Четвртог октобра 2007. године та промена је добила врло конкретан број. Турнеја A Bigger Bang групе Rolling Stones постала је тада најуспешнија концертна турнеја у историји, са зарадом од око 558 милиона долара током 2005–2007. године. Укупно је одржано 147 концерата, а турнеја је завршена у августу 2007. године. Четвртог октобра је, дакле, само званично потврђено оно што је постало јасно: стари рокери су направили пословни резултат какав многи млади извођачи нису могли ни да замисле.
Иронија је у томе што Rolling Stones никада нису били замишљени као пример пословне стабилности.
Када су Mick Jagger, Keith Richards, Brian Jones, Ian Stewart и Dick Taylor 12. јула 1962. године први пут наступили под именом Rolling Stones у лондонском Marquee Clubu, пред њима је било око стотину људи. Били су млади, бучни и опседнути америчким блузом и ритам-енд-блузом. Нису имали менаџерски тим који би им објашњавао стратегију бренда, нити су знали да ће једног дана њихов лого са уснама и језиком бити препознат на готово сваком континенту. Нису чак ни имали поставу која ће постати класична: Charlie Watts ће се прикључити нешто касније, а Ronnie Wood тек 1975. године.
У првим годинама њихов највећи капитал није био новац него репутација. Stones су изгледали као супротност свему што је требало да буде пристојно, уредно и предвидљиво. Њихова музика није звучала као да је дошла из музичке школе, а њихов имиџ није био нарочито охрабрујући за родитеље који су већ имали довољно проблема са својом децом. У 1967. години Jagger и Richards ухапшени су због поседовања дроге, а њихов случај је постао национална тема. Чак је и The Times објавио чувени уводни текст који је бранио Jaggerа, што је показало да Stones више нису били само рок група него културни проблем о којем расправљају новине, судови и родитељи.
А онда је дошла 1969., година у којој је мит о Stonesима постао много већи од саме музике. У јулу су наступили у лондонском Hyde Parku пред стотинама хиљада људи, само два дана после смрти оснивача Brian Jonesa. Mick Taylor је тада први пут наступио са групом пред огромном публиком. Jagger је пре концерта прочитао стихове Percyја Shelleyja у част Jonesa, што је био необично озбиљан тренутак за групу чија је репутација до тада била заснована на нечему сасвим другом.
Само пет месеци касније, Stones су се нашли у средишту једног од најмрачнијих догађаја у историји рокенрола. На фестивалу Altamont у Калифорнији 6. децембра 1969. године, који је требало да буде нека врста западне верзије Woodstocka, организација се претворила у хаос. Током наступа је осамнаестогодишњи Meredith Hunter убијен. Филм Gimme Shelter касније је претворио тај концерт у један од симбола краја идеализма шездесетих. Рокенрол је тада још увек имао снагу да изгледа као нешто опасно. С тим што је опасност временом постала веома добра инвестиција.
Stones су научили оно што су научиле готово све велике рок групе: ако већ не можете заувек остати млади, можете барем заувек продавати успомену на младост. Током седамдесетих и осамдесетих њихова публика је старила заједно са њима. Оно што је некада било музика њихове генерације постајало је породично наслеђе. Отац је водио сина на концерт, син је касније водио сопствену децу, а Mick Jagger је и даље морао да трчи по бини као да ће му неко узети микрофон ако успори.
У томе је можда највећа пословна генијалност Stonesа: нису продавали само нове песме. Продавали су право да поново будете онај човек који сте били када сте их први пут слушали.
Зато је A Bigger Bang био тако симболичан. Када је 2005. започела, Jagger је имао 62 године, Richards 61, а Ronnie Wood 58. Били су у годинама у којима већина људи размишља о пензији, а они су организовали светску турнеју која је обишла континенте и на крају зарадила више од пола милијарде долара. До тренутка када је турнеја завршена, рокенрол побуњеници из шездесетих постали су нешто што је по обиму више личило на велику међународну корпорацију.
Музика која је некада говорила младима да не верују ауторитетима сада је имала своју логистику, уговоре, продукцију, осигурање, транспорт, продају улазница и читаву армију људи која је бринула да Mick Jagger на време стигне на бину. Побуна је добила менаџмент,а историјска иронија свој врхунац.
Али Stones нису престали да буду Stones. Само су постали много бољи у наплати сопствене прошлости.
Године 2021. умро је Charlie Watts, човек који је деценијама био најмање склон рокенрол митологији унутар саме групе. Његово место за бубњевима преузео је Steve Jordan, музичар којег је Watts лично подржао као свог наследника за турнеје. Група је наставила да ради. Затим је 2023. године објавила Hackney Diamonds, први албум Stonesа са оригиналним песмама после готово две деценије. Албум је освојио Grammy за најбољи рок албум, а на њему се појавио и Watts у снимцима насталим пре његове смрти.
У јулу 2026. године, Jagger, Richards и Wood објавили су још један студијски албум — Foreign Tongues, њихов 25. студијски албум. На њему гостују, између осталих, Paul McCartney и Robert Smith из The Cure, а део материјала садржи и постхумне снимке Charlieja Wattsa. То је готово невероватна чињеница сама по себи: група која је основана 1962. године и даље објављује нову музику више од шест деценија касније.
Што се концерата тиче, ту је будућност тренутно нешто мање сигурна. Stones у 2026. години немају потврђену светску турнеју, а Keith Richards је јавно рекао да му је путовање оно што највише исцрпљује и да није сигуран да ли су велике турнеје још могуће. Помињана је могућност повратка на пут 2027. године, али то није исто што и званично најављена турнеја. Mick Jagger, напротив, и даље показује жељу да група наступа.
И тако су Rolling Stones стигли до једног необичног места у историји: више нису млади бунтовници, али нису ни музејски експонати. Они су нешто између — живи комад двадесетог века који још увек производи нови материјал у двадесет првом. Када су почели, музика је била њихов начин да побегну од света који им се није допадао, а када су 2007. оборили рекорд у заради, испоставило се да су од тог света направили једну од најуспешнијих пословних прича у историји забаве.
Некада су били камење које су родитељи желели да склоне са пута. Временом су постали — златна жила. И још увек је нису исцрпели.