Постоје речи које у српском народу никада нису биле само речи. Међу њима је и „сабор“. Она у себи не носи само окупљање, нити само политички састанак, већ много старији и дубљи осећај – идеју да се народ, кад год осети немир времена, враћа потреби да стане на једно место, да види самога себе, да потврди да још постоји као заједница.
Зато је први Свесрпски сабор, одржан у Београду 2024. године, за многе био много више од дневнополитичког догађаја. За једне је представљао покушај јачања културних и националних веза између Србије и Републике Српске. За друге политички симбол са јасном поруком. А за треће, можда и најзанимљивије, покушај оживљавања једне старе идеје која на Балкану постоји вековима: да народи у преломним временима имају потребу за сабирањем.
Јер сабор код Срба никада није био само политика.
Много пре модерних држава, парламената и телевизијских камера, народ се окупљао око манастира, цркава, вашара и великих празника. Ту су се размењивале вести, склапали договори, певале песме, слушали гуслари, налазили савезници и доносиле одлуке. Сабор је истовремено био и трг, и свечаност, и народна скупштина, и духовни чин.
У средњем веку, српски државни и црквени сабори имали су огроман значај. На њима су крунисани владари, доношене важне одлуке и решавани сукоби који су могли да промене судбину државе. Чак и када није постојала модерна политичка структура, постојала је свест да важне одлуке морају бити потврђене окупљањем. Тај образац преживео је и векове турске власти.
Док су многе институције нестале, сабори су остали. Народ се и даље окупљао код манастира и цркава, нарочито о великим празницима. Ту се чувало памћење. У временима када није било државе, сабори су често били једини простор где је народ могао да осети сопствени континуитет. Зато су многи историјски сабори у српском народу носили готово судбински карактер.
Довољно је сетити се збора у Орашцу 1804. године, када је подигнут Први српски устанак. Иако то формално није био „сабор“ у модерном смислу речи, суштина је била иста: окупљање људи који покушавају да одлуче шта даље у тренутку када историја притиска читав народ.
Иста идеја провлачила се касније кроз читав XIX век. Народне скупштине, црквено-народни сабори у Хабзбуршкој монархији, окупљања интелектуалаца, па чак и велике прославе националних јубилеја – све су то били различити облици исте потребе: да се заједница симболички потврди.
Балкански народи су одувек живели у простору где се историја нагло мењала. Границе су нестајале и настајале, царства се смењивала, становништво мигрирало, а ратови прекидали читаве епохе. У таквом свету, сабори нису били само свечаности. Они су били начин да народ покаже да није нестао.
Зато и модерни политички догађаји који у називу носе реч „сабор“ аутоматски добијају много шири симболички оквир.
Свесрпски сабор 2024. године одржан је у Београду, 8.јуна, уз присуство представника Србије и Републике Српске, а пратили су га бројни споразуми о сарадњи и заједничка декларација о националним и политичким правима српског народа. Али сама суштина догађаја за многе није била само у документима, већ у поруци коју је носило име.
Јер реч „свесрпски“ у себи подразумева нешто више од административне сарадње. Она покушава да обухвати идеју културног, историјског и националног простора који превазилази државне границе. Управо ту почињу и поделе у тумачењима.
Једни су овај догађај видели као природан облик сарадње народа који деле језик, историју и културно наслеђе. Други су га посматрали са подозрењем, као политички пројекат са ширим геополитичким значењем. На Балкану, где историја никада није потпуно завршена, готово сваки симбол носи више значења истовремено. Али без обзира на политичке ставове, занимљиво је колико сама идеја сабора и даље има снагу.
У времену друштвених мрежа, дигиталне комуникације и света у коме људи све ређе деле заједничке просторе, модерни сабори делују помало као остатак старог света. Ипак, управо зато они изазивају пажњу. Јер подсећају на нешто дубоко људско: потребу да се заједница физички окупи и потврди своје постојање.
То није специфично само за Србе. Велики национални скупови, ходочашћа, државне прославе и масовна окупљања постоје у готово свим културама. Али на Балкану они имају додатну тежину јер је овдашња историја испуњена прекидима, поделама и сталним осећајем да се идентитет мора изнова чувати.
Зато сабори овде никада нису потпуно обични догађаји. Они су мешавина политике, традиције, емоције и историјског памћења.
У старим временима, људи су на саборе долазили данима. Путовало се колима, коњима или пешке. На једном месту сусретали су се рођаци који се нису видели годинама, трговци, свештеници, путници и певачи. Ту су се склапале женидбе, шириле вести и слушале приче о далеким догађајима. Сабор је био тренутак када локални живот постаје део нечег већег.
Можда управо зато ова реч и данас има посебну снагу. Она у људима буди осећај припадности нечему што траје дуже од једне генерације и дуже од једне политичке власти. Чак и они који су скептични према савременим политичким саборима често осећају тежину саме симболике.
Јер народи не живе само од економије и институција. Живе и од прича које причају о себи. А сабори су одувек били један од начина да те приче преживе.