Првог октобра 1949. године на Тргу Тјенанмен у Пекингу окупило се око 300.000 људи. У три сата поподне Мао Цедунг је са капије Тјенанмен прогласио оснивање Народне Републике Кине. Нова држава није улазила у свет као економска сила. Улазила је у њега после деценија ратова, јапанске окупације, грађанског рата, политичких потреса и огромног сиромаштва.
Тешко је данас замислити колика је била разлика између те Кине и оне коју свет познаје у 21. веку. Земља која је 1949. тек прогласила нову државу неколико деценија касније постала је један од главних центара светске производње, а затим почела да производи не само робу него и аутомобиле, батерије, соларне панеле, телекомуникациону опрему, електрична возила, роботе и сложене технолошке системе.
Најзанимљивији део те приче, међутим, није 1949. година. Кључни преокрет догодио се скоро три деценије касније.
Крајем 1978. Кина је започела реформе и отварање према свету. Економија која је дуго била организована кроз централно планирање почела је постепено да уводи тржишне механизме, да отвара простор приватном сектору, да привлачи стране инвестиције и да се много снажније укључује у међународну трговину. Промена није била један велики рез, већ дуг процес експериментисања и постепеног померања граница. Светска банка кинески приступ описује као постепену и експерименталну реформу, у којој се често ишло методом „преласка реке опипавајући камење“.
Резултат је био толико велики да бројке почињу да звуче као грешка у табели.
Од почетка реформи 1978. кинески БДП растао је у просеку више од девет одсто годишње. Према подацима Светске банке, готово 800 милиона људи изашло је из екстремног сиромаштва, а Кина је прешла пут од земље са ниским приходима до земље са вишим средњим приходима.
Тај број је посебно тешко разумети ако се посматра само као статистика. Осам стотина милиона није само економски показатељ. То су људи који су током једног људског века прешли из света у којем је сиромаштво било масовна и уобичајена појава у свет у којем су им доступнији школовање, здравствена заштита, електрична енергија, инфраструктура, градови и потрошачка роба.
Кина је притом урадила нешто што је за економску историју нарочито важно: није само производила више, већ је променила шта производи и за кога. Село је почело да се мења. Пољопривреда је постепено ослобађана дела старих ограничења, а систем кућне одговорности омогућио је породицама да имају већу контролу над производњом и приходима. Уследио је снажан раст руралне производње, а затим развој малих индустријских предузећа. Градови су се ширили невероватном брзином. Људи су напуштали села и одлазили у индустријске центре. Фабрике су расле, путеви и луке су се ширили, а Кина се све више повезивала са светским тржиштем.
У почетку је предност била прилично једноставна: огроман број људи спремних да раде, ниски трошкови производње и све већа способност да се роба произведе у огромним количинама. Свет је убрзо открио да је Кина изванредно место за производњу ствари које су људи широм планете већ желели да купе.
Играчке. Текстил. Обућа. Електроника. Намештај. Кућни апарати. Компоненте. Кина је постала фабрика света. Али ту се прича не завршава, јер би било превише једноставно рећи да је Кина само производила туђе производе и постепено постала богата. Временом се дешавала много сложенија ствар: земља која је у почетку учила како да производи почела је да учи како да пројектује.
Стране компаније доносиле су капитал, технологију и знање. Кинеске компаније су истовремено стицале искуство, обучавале раднике и развијале сопствене ланце снабдевања. Универзитети су се ширили, инфраструктура унапређивала, а огромно домаће тржиште омогућавало компанијама да производе у размерама које су за многе друге земље биле недостижне.
Улазак Кине у Светску трговинску организацију 2001. био је још један велики корак. Земља се све дубље укључила у глобалну трговину, а извоз је наставио да расте. Светска банка наводи да је између 1979. и 2001. кинеска трговина расла просечно 13,9 одсто годишње, док је после приступања СТО просечна стопа раста трговине додатно убрзала.
И онда се догодио још један занимљив преокрет.
Земља која је дуго била позната по томе што производи јефтину робу почела је да се такмичи у областима у којима је цена само један део приче.
Електрична возила. Батерије. Сунчеви панели. Дронови. Телекомуникациона опрема. Роботика. Брзе железнице. Полупроводници. Вештачка интелигенција.
Кина више није само место на којем се нешто производи за неког другог. Постала је земља која жели да буде присутна у читавом ланцу — од сировине и фабрике до технологије, бренда и крајњег производа.
Ту је трансформација можда највидљивија.
Држава која је 1949. тек изашла из једног од најтежих периода своје модерне историје данас има индустријску базу која утиче на готово сваки део светске економије. Производња је постала толико велика да проблем више није како направити довољно робе, већ како направити сложенију, технолошки напреднију и продуктивнију робу.
Светска банка данас Кину описује као земљу која је после више деценија изузетног раста ушла у нову фазу, у којој је нагласак све више на продуктивности и квалитету раста.
Та промена је уочљива и изван економских табела. Дете рођено у Кини данас може очекивати да живи више од 30 година дуже него неко рођен тамо пола века раније. Светска банка је забележила да је Кина за такав напредак у очекиваном трајању живота била потребна отприлике половина времена које је за сличан напредак требало богатим земљама.
То је можда најбољи начин да се разуме шта значи трансформација једне земље. Не кроз слику небодера у Шангају, нити кроз роботе у фабрици.
Замислите двоје људи. Један је рођен око 1949. године. Други је рођен седамдесетак година касније. Први је одрастао у земљи која је тек изашла из рата и у којој је већина становништва живела далеко од данашњег нивоа материјалног благостања. Други је одрастао у земљи са огромним градовима, мрежом брзих железница, масовним приступом интернету и индустријом која производи технологије које користи цео свет.
Између њих није прошло хиљаду година. Прошао је један људски живот.
Историја обично изгледа споро док је живимо. Државе се мењају кроз законе, фабрике, школе, путеве, инвестиције, миграције и милионе ситних одлука које саме по себи не изгледају историјски. Тек када се две фотографије из различитих деценија ставе једна поред друге, постане видљиво колико је времена заправо прошло.
Кина је 1. октобра 1949. прогласила нову државу. Тридесетак година касније почела је да мења економски правац.
Следећих неколико деценија променила је размере сопствене економије, структуру производње, градове, инфраструктуру и место у светској трговини. Према Светској банци, њен БДП је од почетка реформи порастао приближно четрдесет пута, док је доходак по становнику порастао готово тридесет пута.
Зато је 1. октобар много више од датума једног политичког догађаја. То је почетак приче о земљи која је за мање од једног људског века прешла пут од масовног сиромаштва до места за једним од најважнијих столова светске економије. Највећа промена, ипак, можда није у томе што је Кина постала богатија. Највећа промена је у томе што је човек рођен 1949. могао да гледа како се његова земља током његовог живота претвара у земљу коју његови родитељи вероватно не би препознали.