У гранитној стени брда изнад шумовитих падина Црних брда, унутар данашњег националног споменика Национални споменик планина Рашмор, Америка је у камену исписала сопствену верзију историје. Четири лица, сваки профил пажљиво одмерен према историјском значају, гледају преко хоризонта као да надзиру читав континент. То су Џорџ Вашингтон, Томас Џеферсон, Теодор Рузвелт и Абрахам Линколн.
Рад је започет 4.октобра 1927. године, а завршен 31. Октобра 1941, у доба када је млада светска сила тражила монументалну слику о себи, довољно велику да надживи и људе и политику.
Идеја није настала у уметничком атељеу већ у туристичкој канцеларији. Историчар из Јужне Дакоте Доан Робинсон предложио је 1923. године да се у стенама Црних брда исклешу историјске личности како би се привукли посетиоци у тај удаљени крај. Уметнички задатак поверен је вајару Гуцон Борглуму, човеку снажне амбиције и још снажнијег осећаја за монументалност. Борглум је одмах одбацио локалне јунаке и предложио националне фигуре, људе чија имена, по његовом уверењу, симболизују настанак, ширење, развој и очување Сједињених Држава.
Мало је познато да је првобитни план предвиђао и нешто што је Борглум назвао „Дворана записа“ иза самих глава, просторију у стени у којој би се чували најважнији документи америчке историје, објашњење ко су људи на стени и зашто су ту.
Радови на том простору заиста су започети 1938. године, али никада нису довршени. Тек 1998. године, деценијама после завршетка скулптуре, у тој шупљини постављена је титанијумска кутија са порцеланским плочама на којима је исписана историја споменика.
Четири лица као временска линија
Избор председника није био случајан. Џорџ Вашингтон као отац нације и вођа рата за независност. Томас Џеферсон као аутор Декларације независности и човек који је 1803. године куповином Луизијане удвостручио територију државе. Теодор Рузвелт као симбол индустријске ере, градитељ Панамског канала и заговорник заштите природе. Абрахам Линколн као председник који је у грађанском рату сачувао јединство земље и укинуо ропство. Борглум је у њима видео временску линију америчке историје исклесану у једном погледу.
Мање је познато да је лик Џеферсона првобитно почео да се клеше са десне стране Вашингтона. После осамнаест месеци рада испоставило се да је стена на том месту испуцала и непоуздана. Читаво лице је минирано и уклоњено, а Џеферсон је премештен на леву страну, где се и данас налази.
Динамит, конопци и прецизност без технологије
Сам подухват био је технички подвиг без преседана. Више од четиристо радника, углавном рудари навикли на динамит и конопце, висило је годинама изнад провалије, уклањајући око 450.000 тона стена.
Динамитом је уклоњено приближно деведесет одсто материјала, а фино обликовање рађено је пнеуматским чекићима и ручним алатима. Лица су висока око 18 метара. Нос Вашингтона дугачак је готово шест метара.
Упркос опасним условима рада, ниједан радник није страдао током четрнаест година клесања, што се и данас сматра изузетним податком за градилиште таквих размера у то доба. Прецизност је постизана мерењима са гипсаних модела у атељеу, уз сложен систем пропорционалног преноса на стену помоћу металних шипки и вискова.
Место на коме је споменик подигнут носи и сложенију причу од оне туристичке. Црна брда, позната као Black Hills, свето су подручје народа Лакота Сијукса. Према споразуму из Форт Ларамија из 1868. године, ова територија припадала је домородачком становништву. Откриће злата 1874. године довело је до кршења уговора и преузимања земље од стране америчке владе.
За многе домородачке заједнице, монумент на Рашмору представља симбол тог историјског отимања. Управо зато, неколико десетина километара даље, у истим брдима, и данас се клеше монумент посвећен поглавици Лудом Коњу, као својеврсни одговор на Рашмор и покушај да се исприча друга страна историје.
Рад је од почетка пратио новац који је стизао на кашичицу. Финансирање је прекидано током Велике економске кризе, настављано уз подршку савезне владе, а коначно заустављено 1941. године, недуго након Борглумове смрти. Његов син довршио је пројекат у поједностављеном облику. Првобитни план предвиђао је да се фигуре израде до појаса, али је новца било довољно само за главе.
Током деценија, Рашмор је постао више од уметничког дела. Појављивао се у филмовима, на разгледницама, у политичким карикатурама и уџбеницима. Постао је визуелна пречица за појам Америка. Истовремено, постао је и место расправе о томе ко има право да исписује историју у камену и чија се сећања притом бришу.
Мало је познато да је споменик је име добио по њујоршком адвокату Чарлсу Рашмору који је 1885. године, током посете том подручју, у шали питао како се зове та стена. Локални водич му је одговорио да нема име и да ће се од тада звати по њему. Борглум је пре Рашмора радио на огромном рељефу генерала Роберта Лија у Џорџији, али је због сукоба са наручиоцима напустио пројекат. Идеју монументалног клесања у стени практично је донео са тог недовршеног посла.
Линколново лице је најдуже и најтеже обликовано јер је Борглум инсистирао на врло прецизном изразу очију и усана, сматрајући да управо тај лик мора да носи највише емоције.
Унутар једног од Вашингтонових ноздрва налази се мала пукотина коју туристи не виде, али је радницима служила као оријентир при мерењима размере.
Током радова, временски услови су били толико сурови да се клесање обављало само неколико месеци годишње, углавном од пролећа до јесени, јер су зиме у Црним брдима изузетно оштре.
Постоје фотографије на којима се види да су радници носили обична платнена одела и шешире, без икакве савремене заштитне опреме, што данас делује готово невероватно. Борглум је планирао да поред председника уклеше и натписе са важним датумима америчке историје директно у стену, али се од тога одустало због недостатка новца и времена. Сваке године стручњаци прегледају скулптуру и попуњавају микропукотине специјалном смешом како би спречили продирање воде и смрзавање које би временом могло да оштети лица.