Данас је сладолед нешто што купујемо успут, готово без размишљања. Стоји у свакој радњи, на сваком ћошку, у десетинама укуса и боја. Али у Србији 19. века хладна посластица била је право мало чудо. У време када већина кућа није имала ни лед ни начин да храну дуго одржи свежом, идеја да неко усред лета служи смрзнут крем деловала је готово невероватно.
Прве варијанте сладоледа стизале су у Београд преко аустроугарских и оријенталних утицаја. Богати трговци, дипломате и путници доносили су приче о „леденим кремовима” који се служе у Бечу и Пешти. У почетку су такве посластице могле да се пробају само у ретким градским посластичарницама и кафанама које су имале приступ леду. А лед је тада био посебна прича.
Током зиме огромни комади леда сечени су са залеђених река и језера, а затим чувани дубоко у подрумима, прекривени сламом и пиљевином како би потрајали до лета. Богатије кафане плаћале су читаве залихе да би током врелих дана могле да служе хладна пића и прве смрзнуте посластице. Ти рани сладоледи нису личили на данашње. Били су једноставнији, често прављени од млека, јаја, ваниле и воћа. Служени су у малим металним чашама или стакленим посудама, полако и свечано, као знак престижа. За многе људе први залогај био је потпуно ново искуство. Хладноћа која „штипа” језик, слаткоћа млека и необичан осећај да се нешто топи док га једеш – све је то деловало скоро магично.
До почетка 20. века сладолед је полако престајао да буде луксуз резервисан само за богате. Са развојем градова, модерних посластичарница и производње леда, све више људи могло је да приушти ову летњу посластицу.А онда је постао део свакодневице.Ипак, у оном првом тренутку, негде у старом Београду, сладолед није био само десерт. Био је укус света који долази.
Сладолед у Војводини
Док је у јужнијим деловима Србије оријентални утицај био јачи кроз шербете и слатка хладна пића, Војводина је сладолед упознавала преко средње Европе. Градови попут Новог Сада, Сомбора, Вршца и Земуна већ су у 19. веку имали посластичарнице и кафане које су пратиле бечки и пештански стил. У тим варошима сладолед није био само храна – био је део градске културе. Јео се споро, уз разговор, музику и шетњу корзоом.
Први укуси били су углавном ванила, чоколада, орах и воћни кремови. Често су их правили посластичари немачког, мађарског, чешког или цинцарског порекла, који су са собом доносили рецепте и технике из већих европских градова.
Посебну улогу имале су старе „ледаре” – подземне просторије у којима се током године чувао лед. Без њих сладолед би био готово немогућ.
Срем и летње посластице уз Дунав
У Срему је прича о сладоледу имала и своју речну страну. Близина Дунава и Саве омогућавала је лакше складиштење леда током зиме, па су неке кафане и гостионице раније почеле да нуде хладне посластице.
У Земуну, који је дуго био под снажним аустроугарским утицајем, сладолед се појављује релативно рано у односу на друге српске средине. Стари записи помињу посластичаре који су правили „ледене кремове” по узору на бечке рецепте.
Сремске вароши су већ крајем 19. века имале летњу навику вечерњих шетњи, а сладолед је постајао део тог ритуала. Није се куповао успут као данас – одлазак на сладолед био је мали догађај.
Нови Сад је међу првим градовима у региону добио посластичарнице које су нудиле сладолед као редован део понуде. Грађански слој, трговци и интелигенција прихватали су европске гастрономске трендове, па је сладолед постепено постао симбол урбаног живота. Летње баште у центру града биле су места где су се служили хладни десерти, лимунаде и кафа. За децу је сладолед био луксуз и награда, а за одрасле знак да град прати европску моду.
Занимљиво је да су се неки сладоледи правили ручно, у металним посудама које су се окретале у мешавини леда и соли како би се крем смрзнуо. Цео процес био је спор и захтевао је велико умеће.
Када је сладолед постао „народски”
Тек после Другог светског рата сладолед почиње да излази из оквира градских посластичарница и постаје доступан ширем становништву. Појављују се индустријске производње, улична продаја и први фабрички сладоледи. Али у Војводини и Срему многи и данас памте старе посластичарнице у којима се сладолед служио у стакленим чашама, са малом кашичицом и обавезним седењем у башти. То више није био само десерт. Био је део ритма лета.