У време када фотографија још увек није била ствар свакодневице, у српском селу друге половине XIX века, тешко се могао замислити човек који носи тешке дрвене кутије, стаклене плоче, хемију у бочицама и црни платнени покров преко главе. А ипак, управо такав призор појављивао се на вашарима, крај варошких друмова и у двориштима сеоских кућа. Са собом није доносио само занат, већ нешто што је за многе изгледало као нарушавање природног поретка: могућност да човек остане „заувек исти“.
Фотографија је у Србију стигла врло рано.
Већ четрдесетих година XIX века, недуго после открића дагеротипије у Паризу 1839, у Београд стижу први апарати и први фотографи. Један од пионира био је Анастас Јовановић, школован у Бечу, који је већ средином века фотографисао кнежеве, официре и грађанство, уводећи Србију у европски ток нове уметности и технике. Али оно што је у престоници и већим варошима постајало знак модерности, у селима је деценијама касније задржало ауру необјашњивог.
До седамдесетих и осамдесетих година XIX века, када се по Србији већ крећу путујући фотографи, техника је углавном почивала на мокром колодијумском поступку. То је значило да се стаклена плоча мора припремити, осветлити и развити док је још влажна. Фотограф није могао да сними слику и оде; морао је да подигне импровизовану тамну комору — често у колима, под шатором или у некој шупи. Мирис хемије, платнени покров и дуго чекање само су појачавали утисак да се ту дешава нешто више од обичног заната.
Фотографи нису случајно стизали у села. Пратили су вашаре, војне јединице, административне руте нове српске државе која се после стицања независности на Берлински конгрес све више умрежавала путевима, школама и општинама. Где има света на окупу, ту има и муштерија. Тако су фотографи често стизали у унутрашњост заједно са трговцима, писарима и чиновницима.
Када би фотограф стигао у село, то није био тих догађај. Деца би се окупљала око опреме, жене посматрале са дистанце, а мушкарци покушавали да разумеју како „апарат памти лице“.
Многи су први пут у животу видели сопствени лик ван огледала или одраза у води. За заједницу навикнуту да се сећање чува причом и предањем, идеја да се лице може задржати на стаклу деловала је истовремено задивљујуће и узнемирујуће.
Највећи проблем није била техника, већ поза.
Експозиције су трајале дуго – понекад десетине секунди. Човек је морао да стоји мирно, без трептаја, без осмеха, без померања. Зато су лица на раним фотографијама озбиљна, укочена, готово свечана. Не зато што су људи били намргођени, већ зато што је свако померање значило покварену слику.
У многим атељеима у градовима постојали су чак и метални носачи за главу, да би се модел држао мирно; у селима је ту улогу преузимала стрпљивост.
Око самог чина фотографисања јављао се и страх. Приче да „апарат узима душу“ нису биле јединствене за Србију, јављале су се широм Европе у раној фази фотографије. У селима су се те приче мешале са већ постојећим веровањима о слици, одразу и идентитету. Ако се нечији лик може задржати на плочи од стакла, онда тај процес мора имати неку цену.
Фотограф је, са своје стране, био нешто између занатлије и режисера. Он је одлучивао ко где стоји, ко седи, ко држи шешир, ко гледа право, а ко у страну. У пракси, први „режисер“ породичних сцена у српским селима био је човек који је дошао са шатором и хемијом у боцама. Породице су често на тим фотографијама у ношњи, са најбољом одећом, као за славу или свадбу, јер је фотографисање доживљавано као догађај који се не понавља.
Занимљиво је да су многе од најранијих фотографија из унутрашњости Србије сачуване захваљујући етнографима и истраживачима с почетка XX века, који су схватили њихову документарну вредност. Фондови данашњег Етнографски музеј у Београду и Музеј града Београда чувају бројне такве снимке: породице испред брвнара, сеоске старешине, групе мештана на вашарима, људе који први пут гледају право у објектив.
Када данас посматрамо те фотографије, лако је видети само строгост лица и формалност композиције. Али иза тога стоји тренутак у коме се једна заједница први пут сусреће са идејом да време може да се „заустави“, и то не кроз причу, већ кроз слику. Слику која ће остати и када се људи одавно врате свом кретању, раду и животу – несвесни да су тог дана, пред црним платном и стакленом плочом, ушли у историју.