Данас је тешко замислити велики град без полиције. Њено присуство нам делује као нешто што је одувек постојало: униформе на улицама, патроле, истраге, правила и систем који треба да одржава ред. Али почетак модерне полиције није дочекан са олакшањем. У Лондону 1829. године многи грађани нису видели нову институцију као заштиту. Видели су је као могућу претњу. У земљи која је вековима била осетљива на питање државне моћи, идеја да влада плаћа људе који ће стално патролирати улицама изазивала је неповерење. Постављало се питање које ће пратити модерне државе до данас: ко контролише оне који су добили овлашћење да контролишу друге?
Пре оснивања Метрополитанске полиције, Лондон није био град без закона, али је његов систем одржавања реда био разуђен и неефикасан. Постојали су локални чувари реда, парохијски службеници и чувени „боу стрит рaнерси“, али није постојала јединствена професионална служба која би покривала читаву метрополу. А Лондон је у 19. веку био огроман, брзо растући град са милионима становника, трговином, сиромаштвом, криминалом и сталним миграцијама. Индустријска револуција није донела само фабрике и богатство. Донела је и нове проблеме са којима стари системи више нису могли да се носе.
Сер Роберт Пил, тадашњи министар унутрашњих послова, веровао је да је потребна потпуно нова врста службе. Његова идеја није била војска на улицама, већ професионална цивилна полиција која би спречавала криминал и одржавала ред. Управо зато су први лондонски полицајци добили препознатљиве плаве униформе, како би се разликовали од војске која је у очима многих грађана представљала силу власти. Нису носили оружје као војници, јер је постојао страх да би нова служба могла постати средство политичке контроле, а тај страх није био без историјског разлога. Британци су имали снажно сећање на европске монархије у којима су тајне полиције и војска често коришћене за гушење незадовољства. Само неколико деценија раније Француска револуција и Наполеоново доба показали су колико државна сила може бити опасна када измакне контроли. Зато је део јавности нову полицију називао погрдним именима и страховао да ће она постати „шпијунски систем“ који ће надгледати обичне људе. Парадокс је био у томе што је институција створена да повећа осећај сигурности морала прво да убеди људе да их неће угрозити.
Временом се однос према полицији променио. Нови систем је увео професионалне стандарде, обуку и јаснију организацију. Бројни облици уличног криминала били су боље контролисани, а модел Метрополитанске полиције постао је узор многим другим градовима широм света. Ипак, најважнији део њене приче није само то што је смањила криминал. Њена највећа промена била је у нечему невидљивом: променила је однос између грађана и државе. Уместо да ред зависи само од војске, судова и локалних ауторитета, појавила се идеја да безбедност може бити организована као јавна служба.
Зато питање из 1829. године никада није потпуно нестало. Свака модерна полиција носи исту дилему која је постојала на њеном почетку: како створити довољно јаку институцију да штити људе, а довољно ограничену да не постане опасност за њих. Моћ без контроле може постати претња. Али друштво без институција које штите слабије може постати место где владају страх и хаос.
Можда је зато прича о првој модерној полицији много више од историје једне службе. То је прича о једној вечитој људској дилеми. Желимо да нас неко штити, али не желимо да будемо под контролом. Желимо ред, али се плашимо силе која тај ред успоставља. Лондон из 1829. године није само добио нову институцију. Добио је питање које модерни свет и даље покушава да реши: колико власти је потребно да бисмо били безбедни, а колико је превише?