Дејв Кунст је 20. јуна 1970. године изашао из малог града Васека у Минесоти и кренуо да уради нешто што је већини људи звучало као добра идеја управо зато што нису намеравали да је спроведу. Имао је 30 година, посао геометра, супругу и троје деце. Ноћу је повремено радио као пројекциониста у локалном биоскопу. А онда му је једног дана колега Рик Ебенстајнер предложио да, уместо да вози џип кроз Јужну Америку о чему је Кунст маштао, уради нешто што „нико никада није урадио“ – да обиђе свет пешице. Кунст је, за разлику од већине људи који на овакве предлоге одговоре смехом, рекао да може.
Неколико месеци касније већ је било касно за предомишљање. Са млађим братом Џоном, писмом препоруке бившег потпредседника САД Хјуберта Хамфрија, око 1.500 долара и мазгом по имену Willie Make It, Давид је изашао из Васеке. Неколико хиљада људи испратило је браћу, а локални средњошколски оркестар свирао је песму Роџера Милера „King of the Road“. План је био једноставан и потпуно луд: пешке до Њујорка, затим авионом преко Атлантика, па наставити ногама кроз Европу и Азију, преко Аустралије и назад кроз Сједињене Државе.
Кунстов подухват зато има једну важну математичку напомену: није ходао преко океана. Летео је између континената тамо где копно није постојало као могућа пешачка рута. У Португалу је поново дотакао Атлантик, затим је пешке прешао Европу и део Азије до Индије, одакле је авионом прешао до Аустралије. Потом је ходао преко Аустралије, летео до Лос Анђелеса и одатле пешице наставио назад до Минесоте. По Гинисовим критеријумима, управо је такав пут био довољан за први верификовани пешачки обилазак Земље. Укупно је прешао око 23.250 километара, кроз 13 земаља и четири континента.
А онда је, после две године ходања, стигао у Авганистан.
У октобру 1972. године, Дејв и Џон су кампoвали у близини Кабула. Амерички дипломата Роберт Нојман претходно их је упозорио да су у опасној земљи и да их људи могу убити због њихове имовине или зато што су странци. Упозорење се показало страшно тачним. 21. октобра 1972. године браћу су напали наоружани разбојници. Џон је убијен, а Давид је погођен и остављен да умре. Преживео је тако што се правио да је мртав. Био је то тренутак у којем је њихово путовање престало да буде авантура двојице браће и постало нешто много теже: Дејв је морао да одлучи да ли ће наставити сам.
После око четири месеца опоравка наставио је. Уместо Џона придружио му се други брат, Питер Кунст, али ни он није издржао до краја. Здравствени проблеми су га натерали да напусти експедицију у Аустралији. Дејв је остао сам, уз мазгу која је вукла његове ствари. Проблем је био што су мазге, за разлику од Дејва, имале право гласа. Током целог пута користио је четири мазге, а њихова имена звуче као да је неко покушавао да одржи хумор у експедицији која је постајала све опаснија: Willie Make It, Willie Make It II, Will Willie Make It и Willie Will Make It. Последња је, пред сам крај, једноставно одбила да настави. Дејв је зато завршни део пута прешао без свог животињског сапутника.
Путовање је имало и другу страну. Кунст је покушавао да прикупи новац за UNICEF, мада је на крају сакупљено само неколико хиљада долара. У Европи је упознао принцезу Грејс од Монака, а током пута сусретао је дипломате, војнике, школску децу и људе који су му помагали на најнеочекиваније начине. У Аустралији му се придружила учитељица Џени Семјуел, која је једно време вукла његова колица аутомобилом. Није остала само сапутница. Касније је постала његова супруга.
Кунст је у међувремену постао познат широм Америке, али је његова искреност понекад била опаснија од авганистанских путева. Неколико недеља пре повратка у Васеку, једном новинару је рекао да му је било доста Васеке, посла и супруге и да је путовање било савршен начин да све то остави иза себе. Изјава је изазвала локални скандал. Човек који је четири године ходао да би постао национални херој сада је ризиковао да у свом родном граду буде дочекан као незахвални бегунац. Кунст је касније тврдио да су његове речи сензационализоване, али није повукао суштину: није желео да се после четири године претвара да је човек какав није.
5. октобра 1974. године, после четири године, три месеца и шеснаест дана, Дејв Кунст се вратио у Васеку. Прешао је око 14.450 миља, односно 23.250 километара, потрошио 21 пар ципела и направио више од 20 милиона корака. На улицама га је чекало око 2.500 људи. Његов последњи корак ушао је у бетонску плочу у коју је остављен отисак његовог стопала. Био је то симболичан крај најдуже шетње коју је један човек до тада успео да документовано изведе.
Само што се Кунст није заиста вратио кући.
До 1977. године већ је живео у јужној Калифорнији, где је радио као домар у једној стамбеној згради и разносио новине, док је покушавао да напише књигу о свом путовању. Његова прва супруга Џен, која је током четири године сама бринула о њихово троје деце, остала је део живота који је Кунст оставио иза себе. Развели су се, а Давид се оженио Џени Семјуел, женом коју је упознао на другом крају света. Њих двоје су касније путовали по свим америчким савезним државама и Европи. Кунстова књига „The Man Who Walked Around the World“, написана са Клинтоном Тробриџом, објављена је 1979. године.
Човек је четири године ходао око света да би побегао од живота који му је постао тесан, изгубио брата, замало изгубио сопствени живот, променио континенте, супругу, посао и читаву представу о томе где припада – а онда је наставио да путује и у позним годинама.
Најновији поуздани јавни подаци показују да је Дејв Кунст и даље жив, а његова званична страница наводи да са Џени и даље живи у округу Оринџ у Калифорнији. Smithsonian је 2024. године, поводом педесете годишњице његовог повратка, такође навео да су и даље заједно и да су током деценија путовали широм Америке и Европе. Његова веб-страница га и даље представља као аутора и предавача који говори о свом „Earthwalk“-у.
Када је 1977. године, са 37 година, говорио новинару о себи, Кунст је рекао да се не осећа ништа другачије него када му је било двадесет — и да још није одрастао, што му се допада.
Можда је то и најтачнији епилог његовог путовања. Неки људи пређу свет да би стигли негде. Кунст је прешао свет да би побегао од места на којем је већ био, а онда је, изгледа, остатак живота провео доказујући да човек понекад не мора да пронађе прави пут. Довољно је да настави да хода.