Светозар Марковић, српски политички и економски мислилац, социјални реформатор, чије идеје су оставиле врло дубок траг на потоње генерације, рођен је 21. септембра 1846. пре 180 година.
Иако рођен у Зајечару, детињство проводи у Рековцу, потом у Јагодини. Отац, државни службеник, селио се у складу с потребама службе. Био је десетогодишњак када су се преселили у Крагујевац. Рано је остао без родитеља, па је о деци бринула очева друга супруга.
По окончању гимназије и Велике школе у Београду, одлази на студије технике у Петроград, као државни стипендиста.
Искуство трогодишњег боравка у царској Русији где упознаје тамошња интелектуална струјања, следбенике Николаја Чернишевског и суочава се с репресивношћу царског режима, пресудно ће утицати на младог Марковића.
Испоставиће се да се и у Цириху, где наставаља студије, кретао у круговима руских емиграната, од реда противника царског режима, којима је Швајцарска била сигурно прибежисте генерацијама.
Пошто се у новосадској Застави појавио његов текст насловљен „Српске обмане“, државна стипендија му је ускраћена.
Свеједно, убрзо по повратку у Србију видан је његов ангажман на трагу идеја социјалних реформи, заједно с Пером Тодоровићем и његовом супругом Милицом, једном од сестара Нинковић.
С циљем ширења идеја у које је веровао, средином 1871. покреће лист Раденик. Било је то језгро раног радикализма у Србији, локална верзија руског народњаштва, чија је окосница била визија аграрног социјализма.
Када му је наговештено наредне 1872. године да му предстоји хапшење, бежи у Аустроугарску, а Раденик је и формално забрањен.
Јуна те 1872. у Новом Саду је објављена „Србија на истоку“, замашан рад којим је Светозар Марковић преиспитивао кључне поставке оновремене српске интелектуално политичке јавности, замеривши се готово свима.
Пошто му гостопримство затим ускраћују и угарске власти, одлучује, ипак, да се врати у Србију, где је одмах ухапшен.
Срећом, угледни Јован Ристић, намесник малолетног кнеза Милана Обреновића, долази до закључка да би било мудрије ослободити га, несумњиво уверен да су социјалне замисли Марковића пролазна бољка.
Од новембра 1873. у Крагујевцу уређује лист Јавност, да би већ јануара 1874. био ухапшен услед „књижевне кривице“, дакле због оног што је писао или допуштао као уредник.
Поред великог интересовања па и симпатија јавности, осуђен је на 18 месеци. Боравак у пожаревачкој казнионици показаће се за Марковића фаталним, озбиљно је оболео.
Из казамата излази раније, новембра 1874. Исте године обелодањена је његова студија „Начела народне економије“.
Већ јануара наредне 1875. са групом истомишљеника објављује лист Ослобођење, да би убрзо, суочен с претњом новог хапшења, напустио Србију.
Лекарској помоћи надао се у Бечу, који је тада глобално важио за средину у којој се налазе најбољи медицински стручњаци. Тамо му је саветовано да се запути на море, у потрази за сувљом климом која је требало, како се веровало, да побољша његово стање. Отуда креће пут Далмације, преко Трста, где га је туберкулоза савладала, фебруара 1875. у двадесетдеветој години.
Поред чињенице да умире тако млад, Светозар Марковић оставио је завидно теоријско дело.
Уобичајено се сматра да се за политички живот заинтересовао под утиском активности Уједињене омладине српске, шездесетих. Он је, међутим, њихов национални романтизам и пролиберална уверења видео као непримерена околностима ондашње Србије. Полемисао је у том смислу са Владимиром Јовановићем, родоначелником либерализма у Срба, данас познатијем по сину Слободну.
Ондашња Кнежевина Србија чинила му се слабашном за замашан подухват националног ослобођења. По њему, тако нешто било је могуће само сарадњом са другим подређеним народима у циљу заједничке ослободилачке борбе. У том смислу предлагао је балканску федерацију.
Исто тако, Марковић је у Србији видео сељачке масе суочене са изазовима почетног раслојавања, раног капитализма. По њему, српско село било је суочено с однарођивањем чиновничког апарата, уз бескрупулозно понашање пословних слојева, пре свега трговаца, међу којим су се бројни бавили зеленашењем.
Стога је дошао до закључка да се интереси села темељно разликују од чиновништва и уопште варошке популације.
Отуда његове визије, несумњиво под утицајем руских народњака, својеврсне сељачке демократије, аграрног социјализма. Имао је замисао државе као заједнице самоуправних сељачких општина, са заједничким власништвом над земљом, залажући се притом за неку врсту задружне економије.
Учествовао је у стварању радничко занатских кооператива, што се показало као мучан, па и непремостив проблем, не само због власти или конкуренције него и због неразумевања самих коопераната.
У том смислу родоначелник је политичке левице у Срба, раног, аграрног социјализма. Притом, ваља нагласити, Светозар Марковић није био присталица револуционарних метода, за разлику од комуниста.
Рани српски радикализам углавном је израстао из идеја Светозара Марковића. Тадашњи млади радикали попут Пере Тодоровића били су одушевљени његовим визијама. Временом, Народна радикална странка под вођством Николе Пашића одвајаће се од Марковићевих замисли да би постала типична грађанска политичка партија, којој, истина, није била страна социјална демагогија.
Никола Пашић је у више наврата предводио владе у Србији и потом у Краљевини СХС, а Пера Тодоровић, најреволуционарнији међу њима, извесно време је био и гувернер Народне банке, мада је најпознатији као отац такозване жуте штампе у Срба.
Светозар Марковић, преводилац Прудона, следбеник Чернишевског, утицао је на генерације потоњих српских интелектуалаца, на Лазу Лазаревића, Јанка Веселиновића, Матавуља, Јашу Томића и бројне друге.
Пошто је и у литератури одбацивао ма какав романтизам, Марковић је и као критичар доследно позивао на реалистичност.
Под његовим утицајем, Милован Глишић је превео „Рат и мир“ Лава Толстоја и Гогољеве „Мртве душе“. Јован Скерлић посветио му је обимну монографију, а Слободан Јовановић у више наврата је писао о њему, укључујући једну замашну студију.