Док су се почетком октобра 1863. године на америчким бојиштима још сахрањивали погинули, а читаве породице живеле у страху да ће им на врата закуцати гласник са црном вешћу, председник Абрахам Линколн повукао је потез који је многима изгледао готово неразумљиво. Трећег октобра потписао је прокламацију којом је последњи четвртак у новембру прогласио националним Даном захвалности. Док је један део земље пуцао на други, председник је позивао све Американце да седну за исти сто, захвале Богу на благодатима које су још увек имали и помоле се за исцељење нације.
Одлука је донета у једном од најмрачнијих тренутака америчке историје. Грађански рат трајао је већ више од две године. Само неколико месеци раније, у јулу 1863, завршена је крвава битка код Гетисбурга, у којој је за три дана страдало или рањено више од педесет хиљада војника. Скоро истовремено генерал Улисис Грант освојио је Виксбург и пресекао Конфедерацију дуж реке Мисисипи.
Војне победе давале су Северу наду, али нису доносиле мир. Између држава више није постојала само политичка граница. Раздвајала су их гробља.
Мало ко зна да идеја о националном Дану захвалности није потекла од Линколна. Још од 1846. године за њу се упорно залагала Сара Џозефа Хејл, уредница најтиражнијег женског часописа у Америци и ауторка чувене песме Mary Had a Little Lamb. Скоро седамнаест година писала је гувернерима и председницима, убеђујући их да је младој држави потребан заједнички празник који ће превазилазити политичке и регионалне поделе. Неколико председника је њене молбе једноставно игнорисало. Линколн је био први који је у њима видео више од лепе идеје.
Текст прокламације уобличио је државни секретар Вилијам Хенри Сјуард, један од најближих Линколнових сарадника. Уместо слављења победе, документ говори о понизности, милосрђу и захвалности, позивајући народ да „исцели ране нације“. То је необичан избор речи за време када су ране свакодневно постајале све дубље. Линколн није могао да зна да ли ће Унија преживети, али је очигледно веровао да народ који изгуби способност да се окупи за истим столом лакше губи и државу.
Иронија је још већа ако се зна да национални Дан захвалности није био новина. Џорџ Вашингтон је још 1789. године прогласио један такав дан, али су га каснији председници обележавали повремено или га уопште нису проглашавали. Тек Линколнова одлука створила је традицију која је временом постала један од најпрепознатљивијих америчких празника. Чак ни тада празник није одмах ујединио земљу. У већем делу Конфедерације Линколнов позив није прихваћен, па је празник који је требало да споји нацију у тренутку свог настанка остао празник само једног њеног дела.
Данас већина људи Дан захвалности повезује са породичним ручком, ћурком, питом од бундеве и окупљањем најближих. Ретко ко помисли да је један од најмирнијих празника америчког календара рођен усред најкрвавијег рата који је та земља водила против саме себе. Најлакше је прогласити празник после победе. Линколн је покушао нешто много теже — да захвалност постане почетак помирења док су топови још говорили гласније од људи.