На данашњи дан, 29. маја 1868. године, рођен је Абдулмеџид II, човек чија је судбина била да затвори последње поглавље једне од најмоћнијих империја у историји света. Иако је рођен у раскоши палате Долмабахче у Истанбулу, његов живот је постао симбол драматичног прелаза из средњовековног калифата у модерну републику. Као рођак последњег владајућег султана, Абдулмеџид није дочекао да носи круну царева, већ је постао последњи духовни вођа – калиф – у тренутку када се свет око њега неповратно мењао.
Сликар и музичар на престолу без моћи
Оно што Абдулмеџида II издваја од његових претходника јесте његова невероватна посвећеност уметности. Док су његови преци мачевима ширили границе царства, он је био врхунски сликар чија су дела излагана на престижним међународним изложбама у Бечу и Паризу. Његове слике, које су често приказивале жене које читају Готеа или свирају инструменте, одавале су дух просветитељства и западних вредности које је покушао да унесе у османско друштво. На дужност калифа изабран је 19. новембра 1922. године од стране Велике народне скупштине Турске, али без икакве политичке или световне моћи, поставши тако „последњи чувар” верске традиције.
Његова улога била је кратког века. Мустафа Кемал Ататурк, творац модерне Турске, одлучио је да прекине сваку везу са османском прошлошћу зарад секуларизације земље. Тако је 3. марта 1924. године калифат званично укинут, а Абдулмеџид II и читава његова породица протерани су из Турске за само неколико сати. Легенда каже да је палату напустио носећи са собом само своје сликарске четкице и неколико личних ствари, одлазећи у воз који га је преко Швајцарске одвео у Ницу и на крају у Париз, где је провео остатак свог живота у скромном, али достојанственом изгнанству.
Последњи чувар вере
Абдулмеџид II је био изузетан полиглота који је течно говорио турски, арапски, персијски и француски језик. У Паризу је био веома поштован члан друштва и често је виђан у џамијама како предводи молитве, али се никада није мешао у политику своје домовине која га је одбацила.
Занимљиво је да је његова ћерка, принцеза Дуру Шехвар, била удата за сина последњег низама од Хајдерабада (најбогатијег човека тог времена), чиме су се спојиле две велике исламске традиције. Упркос томе што је био калиф, он је до краја живота остао веран својој највећој љубави – сликарству, кроз које је покушавао да помири источне корене и западну модерност.
Последњи калиф преминуо је у Паризу 23. августа 1944. године, управо у тренутку када је град био ослобађан у Другом светском рату. Иако је његова последња жеља била да почива у свом вољеном Истанбулу, тадашња турска влада није дозволила повратак његовог тела.
Након десет година чекања у једној париској џамији, његови земни остаци су пренети у свету Медина-ел-Мунавару у Саудијској Арабији. Његова смрт је коначно означила крај институције која је постојала од времена наследника пророка Мухамеда, чиме је Абдулмеџид II остао забележен као трагични, али отмени сведок краја једне велике епохе.