Последњи визиготски краљеви су умислили да су директни наследници римских царева, па су у тренутку када су арапске војске већ прелазиле Гибралтар, они водили унутрашње грађанске ратове око тога ко има право на златни престо. Када су се коначно срели на бојном пољу, визиготски владар је стигао у раскошним кочијама од слоноваче, опточеним бисерима, потпуно неприпремљен за војску која није марила за његов модни укус и племићки педигре.
Када се једна политичка елита толико удаљи од стварности да своје естетске изборе и породичне свађе прогласи за питања од космичког значаја, позорница за историјски преокрет је постављена. Најбољи начин да се изгуби држава одувек је био исти: веровати у сопствени мит о непобедивости док се непријатељ већ налази пред вратима. Визиготско краљевство на Иберијском полуострву почетком осмог века пружило је свету управо такав пример врхунске заслепљености, где је једна ратничка династија, умисливши да је наследила сву славу и недодирљивост старог Рима, дочекала сопствени крај у оделу од свиле и на кочијама опточеним драгуљима.
Уместо да консолидују одбрану пред надирућом опасношћу са југа, визиготски племићи су годинама уназад трошили енергију на сурове династичке обрачуне. Године 710. на престо је ступио Родерих, последњи визиготски краљ, али његов легитимитет су одмах оспорили синови претходног владара Витице. Док је локална аристократија водила унутрашњи рат око тога ко има право да седи на златном престолу у Толеду, маварски генерал Тарик ибн Зијад је у пролеће 711. године искористио тај бизарни вакуум моћи и са својом војском прешао мореуз који ће касније по њему добити име Гибралтар. Племићи у Толеду су вести о искрцавању туђина дочекали са поприличном дозом ароганције, сматрајући их обичном пљачкашком бандом која се неће дуго задржати.
Када су се две војске коначно суочиле у јулу 711. године у чувеној бици код Гвадалете, Родерих је решио да својим поданицима и непријатељима демонстрира сву раскош свог наводног царског педигреа. На бојно поље није стигао као сурови војсковођа на ратном коњу, већ на начин који је више приличио позоришној премијери него одсудној бици за опстанак хришћанске визиготске државе. Његове кочије биле су израђене од најфиније слоноваче, прекривене златним листићима и украшене бисерима који су блештали на сунцу Андалузије. Сам краљ је седео на свиленим јастуцима, одевен у тешку одору проткану златним нитима, са круном на глави која је више служила за засењивање дворана него за заштиту од удараца мачем.
Оваква представа илузије моћи имала је, међутим, потпуно супротан ефекат на бојном пољу. Док је Родерих очекивао да ће његов модни укус и појава изазвати страхопоштовање, маварски коњаници, навикнати на сурову пустињску дисциплину и брзе маневре, видели су само спору, блиставу мету. Најгори ударац за краља у кочијама није стигао са чела, већ из сопствених редова; део визиготског племства, предвођен Витициним присталицама, хладнокрвно је напустио бојно поље усред сукоба, сматрајући да је то идеалан тренутак да напакосте Родериху и преузму власт након његовог пораза. Они су наивно веровали да ће нови дошљаци обавити прљав посао за њих, узети плен и отићи, остављајући им празан престо.
Раскошна кочија од слоноваче брзо је постала симбол општег расула. Када је визиготска линија пукла под силовитим јуришем Мавара, претешка и нефункционална краљевска запрега остала је заглављена у блату поред реке. Родерих је, према каснијим хроникама, био присиљен да одбаци своју скупоцену одору, круну и обућу како би уопште могао да побегне, али му се након тог дана губи сваки траг. На обали су пронађени само његов златни мач и једна префињена ципела украшена драгуљима, док је читаво краљевство, које је грађено вековима, пало за свега неколико недеља попут куле од карата.
Иронија судбине хтела је да племство, које је одбило да се уједини због чисте сујете и борбе за титуле, изгуби и земљу и статус због војске која уопште није марила за њихова правила витешког бонтона и дворски протокол. То је трајна лекција о томе да у тренуцима истинске кризе спољашњи сјај, педигре и позлаћене декорације не вреде ништа ако иза њих не стоје реална снага и заједнички циљ. Вековима касније, ова прича нас подсећа да су најопасније кочије оне у којима се вози сопствени его, јер оне по правилу увек завршавају у блату историјског заборава, док престо за који се лакомислени боре преко ноћи постаје власништво оних који су били спремни за борбу, а не за представу.