Хенри Форд је веровао да је створио савршено друштво, али када је његов син Едсел покушао да модернизује компанију лансирањем новог модела аутомобила, очев его је покренуо маркетиншку катастрофу века. Названа по сину, ова лимузина је постала синоним за естетски ужас и технолошки промашај, док је за то време стари Хенри из потаје саботирао пројекат само да би доказао да је његов први модел једини вечан.
Када се један индустријски магнат и визионар толико заљуби у сопствени мит да сваку промену доживљава као личну увреду, граница између пословног генија и деструктивне тврдоглавости потпуно нестаје. Највеће пословне катастрофе ретко настају због лошег стања на берзи или паметније конкуренције; оне су много чешће производ увређеног ега оних који верују да свет мора да се заустави у тренутку када су они постигли свој највећи успех. Детроит је средином двадесетог века био сведок управо такве породичне драме преточене у милионски губитак, где је инат једног старог моћника сахранио пројекат који је требало да буде будућност америчке ауто-индустрије.
Оснивач компаније, Хенри Форд, стекао је планетарну славу и богатство захваљујући чувеном Моделу Т, аутомобилу који је моторни погон учинио доступним просечном човеку. Међутим, временом је стари Хенри почео да верује како је његов први модел уједно и једини модел који ће човечанству икада бити потребан. Када је његов син Едсел Форд, који је формално преузео функцију председника компаније, почео да инсистира на модернизацији, бољем дизајну и праћењу укуса нових генерација, наишао је на зид очеве пасивне агресије. Стари Форд је у сваком синовљевом покушају да унесе новине видео напад на сопствену заоставштину, па је из потаје користио свој огроман утицај међу инжењерима како би саботирао сваку Едселову идеју. Едсел је преминуо 1943. године, остављајући компанију у рукама нове генерације која је очајнички желела да ода почаст његовим визијама.
Тако је средином педесетих година рођена идеја о стварању потпуно нове линије аутомобила средње класе која ће поносно носити име покојног председника — Едсел. Лансирање овог бренда у септембру 1957. године праћено је највећом и најскупљом маркетиншком кампањом у дотадашњој историји Америке. Компанија је месецима уназад бомбардовала јавност тајанственим огласима, обећавајући „аутомобил будућности” који ће револуционисати вожњу. Психолошки притисак на потенцијалне купце био је толико велики да су људи очекивали чудо невиђено, возило које практично лети изнад друма. Очекивања јавности подигнута су у небеса, док је реалност која је стигла из фабричких погона била нешто сасвим друго.
Када је Едсел коначно представљен јавности у салонима широм земље, дочекан је потпуним шоком и неверицом. Дизајнери су, у покушају да буду оригинални, направили предњу маску аутомобила са вертикалном решетком која је јавност одмах асоцирала на огрлицу за коње, па чак и на тоалетну даску. Уместо аеродинамичне елеганције, купци су видели естетски ужас са којим нико није желео да буде виђен на улици. Ситуацију су додатно погоршали озбиљни технолошки промашаји: мењач на дугмиће који се налазио на самом центру волана био је потпуно нефункционалан, делови су отпадали током пробних вожњи, а контрола квалитета је била толико лоша да су неки примерци стизали у салоне са неисправним кочницама.
Ипак, највећа иронија лежала је у чињеници да је дух старог Хенрија, који је преминуо деценију раније, и даље управљао фабриком кроз кадровску структуру коју је оставио за собом. Старији менаџери, одгајани на Хенријевој филозофији да су маркетиншка истраживања и нове жеље купаца обична глупост, намерно су отаљавали посао око Едсела како би доказали да је компанија изгубила компас оног тренутка када је одступила од принципа свог оснивача. До краја 1959. године, пројекат је званично угашен након што је Форду донео губитак од преко 250 милиона тадашњих долара, што би у данашњој вредности износило неколико милијарди. Инертност једне уходане машинерије сатрла је име човека који је само желео да компанију спасе од застарелости.
Породични сукоб око права на непогрешивост тако је добио свој трагикомични споменик у металу који је постао трајни синоним за пословни фијаско. Ова прича из Детроита остаје као подсетник да ниједан бизнис није толико велики да га сујета његових твораца не може срушити. Када појединац почне да верује да је његов почетни успех уједно и врхунац еволуције целог друштва, он несвесно поставља мине под сопствену будућност, остављајући за собом скупе лекције о томе како инат може да угаси чак и највеће индустријске моторе, док свет наставља да се креће напред, потпуно имун на повређени понос старих великана.