Шестог септембра 1976. године совјетски пилот Виктор Беленко полетео је у оквиру редовне вежбе са аеродрома на Далеком истоку СССР-а. Уместо да се врати у базу, нагло је променио курс, прелетео Јапанско море и слетео на цивилни аеродром Хакодате у Јапану. Неколико минута касније затражио је политички азил. Са собом није донео само одлуку да напусти своју земљу – донео је и један од најтајнијих борбених авиона које је Совјетски Савез икада направио.
МиГ-25 је годинама био предмет бројних претпоставки западних обавештајних служби. Захваљујући огромној брзини и висини лета, на Западу је стекао репутацију готово недостижног пресретача. Недостатак поузданих података остављао је простор за најразличитије процене, па су многи сматрали да Совјетски Савез располаже технолошким решењима која далеко превазилазе све што је до тада било познато.
Јапанске власти су, у договору са Сједињеним Америчким Државама, дозволиле детаљан технички преглед авиона. Током наредних недеља амерички инжењери су МиГ-25 практично раставили до последњег шрафа, фотографисали сваки склоп, анализирали радар, моторе, електронику и конструкцију, а затим га поново саставили и вратили Совјетском Савезу. Тајна која је годинама измицала сателитима, шпијунима и аналитичарима одједном се нашла на радном столу.
Преглед је донео неколико изненађења. Испоставило се да је највећи део конструкције направљен од нерђајућег челика, а не од титанијума, како су многи претпостављали. То није био знак технолошке заосталости, већ свесна одлука конструктора: челик је био јефтинији, лакши за производњу и довољно отпоран на високе температуре које настају при лету брзином већом од два и по маха. Још више пажње привукла је употреба вакуумских цеви у појединим електронским системима. Иако су на Западу већ увелико доминирали транзистори, ова решења су имала једну важну предност – била су знатно отпорнија на снажне електромагнетне импулсе који би могли настати после нуклеарне експлозије.
Открића су променила начин на који је Запад посматрао совјетску ваздухопловну индустрију. МиГ-25 није био чудо технике каквим су га многи замишљали, али није био ни примитивна машина. Био је пројектован за веома одређен задатак – да изузетном брзином и висином пресретне непријатељске авионе – а све на њему било је подређено том циљу.
Совјетски Савез је авион добио назад, али не и његову тајност. По повратку у домовину МиГ-25 је темељно прегледан, а бројни системи су касније модификовани како би се отклонило оно што је Запад успео да сазна. Беленко је, у међувремену, добио азил у Сједињеним Државама, где је годинама сарађивао са америчким властима и писао о свом животу у совјетском ваздухопловству.
У историји Хладног рата било је много шпијуна, тајних операција и сложених обавештајних мрежа. Али ретко која акција донела је толико вредних података као лет једног пилота који је, за свега неколико сати, Америци омогућио да из непосредне близине проучи авион о коме је дотад могла само да нагађа.