Победници у историјским књигама најчешће остају упамћени по освојеним градовима, потписаним мировним уговорима и војничком генију. Ретко ко се запита шта су јели оног дана када су битке биле завршене, када је дим почео да се разилази, а умор стигао пре славља. После победе над аустријском војском у Бици код Маренга 1800. године, Наполеон Бонапарта био је исцрпљен. Његова војска далеко од раскошних дворских кухиња, а залихе готово исцрпљене. Управо ту почиње једна од најлепших гастрономских легенди Европе.
Према предању, Наполеонов лични кувар Динан (Dunand) добио је готово немогућ задатак – да припреми вечеру, а око себе није имао готово ништа. Од локалних сељака успео је да набави пилетину, неколико парадајза, мало белог лука, маслиново уље и неколико јаја. Неки извори додају и речне ракове, који су, наводно, уловљени у оближњем потоку. Од свега што је пронашао скувао је једноставно јело које је Наполеон појео са великим задовољством.
Легенда каже да је цар био толико одушевљен да је наредио да му се исто јело припрема после сваке велике победе.
Историчари, међутим, нису сасвим сигурни да се све одиграло баш тако. Најранији рецепти за пилетину Маренго појављују се тек годинама касније и међусобно се разликују. У некима нема ни јаја ни ракова, док су други уверени да су ти необични додаци накнадно убачени како би прича била занимљивија. Могуће је да је читава прича временом постала лепша него што је заиста била. Али управо у томе лежи њена вредност.
Пилетина Маренго није постала славна зато што је била најраскошније јело француске кухиње. Напротив. Њена снага лежи у идеји да је настала од онога што се у том тренутку могло пронаћи. Била је подсетник да је добра кухиња често плод сналажљивости, а не богатства.
Данас је овај специјалитет део француске гастрономске баштине. Савремени рецепти углавном се припремају са пилетином, парадајзом, белим луком, печуркама и белим вином, док су јаја и речни ракови остали више део легенде него обавезан састојак.
Можда никада нећемо сазнати шта је Наполеон заиста вечерао после Маренга. Али можда то и није најважније. Јер неке приче не преживе зато што су потпуно истините, већ зато што говоре нешто истинито о људима.
После сваке победе, после сваког великог напора, човек прво осети глад. И можда је баш зато један скроман тањир пилетине успео да остане део историје, док су многа много раскошнија јела давно заборављена.
Пилетина Маренго – савремена верзија
Потребно је:
- 800 г пилећих батакa и карабатакa или пилећег филеа
- 2 кашике маслиновог уља
- 2 чена белог лука
- 250 г шампињона
- 300 г парадајза (или пелата)
- 100 мл сувог белог вина
- свеж першун
- со и бибер по укусу
Припрема:
Пилетину запеците на маслиновом уљу док не добије златну боју. Додајте ситно исецкан бели лук и шампињоне, па кратко пропржите. Улијте бело вино, сачекајте да алкохол испари, а затим додајте парадајз. Крчкајте око 35 минута, док месо не омекша, а сос се не згусне. На крају поспите свежим першуном. Најчешће се служи уз пиринач, тестенину или хрскав хлеб.
Нутритивни осврт
Пилетина Маренго је хранљив и добро избалансиран оброк. Пилетина је одличан извор висококвалитетних протеина, док парадајз обезбеђује ликопен – снажан антиоксиданс који се још боље ослобађа термичком обрадом. Печурке доприносе садржају витамина Б групе и минерала, а маслиново уље обезбеђује пожељне незасићене масне киселине. Уз умерену количину прилога, ово је јело које успешно спаја богату традицију и савремене принципе уравнотежене исхране.