Људи су вековима правили исту грешку. Када желе да сакрију нешто важно, пажљиво провере да ли их неко посматра. Затворе врата, спусте глас, окрену се око себе и увере се да нема нежељених сведока. А онда потпуно занемаре биће које седи на ормару, чисти перје и делује интелектуално заинтересовано отприлике колико и саксија са фикусом.
То је грешка коју папагаји стрпљиво користе већ вековима.
За разлику од већине животиња, папагаји не имитирају звукове тек повремено. Неке врсте поседују изузетно развијену способност вокалног учења. Они не понављају речи зато што разумеју људске драме, већ зато што су еволуцијом постали мајстори памћења и репродукције звукова. Нажалост по власнике, људске драме су управо оно што производи највише речи које се непрестано понављају.
Тако је папагај постао један од најнеобичнијих сведока у историји породичних односа.
Током последњих неколико деценија у новинама широм света појављивале су се необичне вести које су на први поглед звучале као виц. Муж се врати кући, а папагај упорно понавља женско име које супруга никада раније није споменула. Или жена примећује да птица изговара читаве фразе које нико у кући не користи. У појединим случајевима сумња је била толико јака да су уследиле свађе, истраге породичних размера, па чак и разводи.
Најпознатији документовани случај догодио се почетком двехиљадитих у Кини. Почетком 2001. светске агенције пренеле су необичну вест из кинеског града Сучжоуа. Према извештајима локалних медија, папагај по имену Јанг Гуанг почео је да понавља нежне фразе и име непознате жене, што је код власнице изазвало сумњу у мужевљеву верност. Колико су сви детаљи приче били тачни тешко је данас утврдити, али је случај постао један од најцитиранијих примера папагаја који је наводно разоткрио прељубу. Према извештајима локалних медија, жена је почела да сумња у мужа након што је породични папагај непрестано понављао реченице које су укључивале изразе нежности и име друге жене. Прича је обишла свет управо зато што је звучала као нешто што би сценариста романтичне комедије одбацио као превише невероватно. Али суштина није била у папагају. Суштина је била у томе што је птица механички поновила нешто што је више пута чула.
Људи су склони да поверљивост доживљавају као друштвени договор. Ако присутни не разумеју значај информације, претпостављамо да је она безбедна. Међутим, папагај не мора да разуме ништа. Њему је довољно да чује довољно пута исту реч. Он није саучесник, није морални судија, није чак ни трачер. Он је жива диктафонска трака са крилима.
Управо зато су папагаји вековима фасцинирали људе. Морнари су их доносили са далеких путовања као егзотичне сувенире. Европски дворови држали су их као симбол богатства. У 18. и 19. веку појављивали су се на сликама племства готово као статусни симбол. Сви су били одушевљени њиховом способношћу да говоре. Врло мало људи је размишљало о томе да свако биће које уме да понови ваше речи представља и потенцијални проблем.
Папагаји су, заправо, ужасно лоши у чувању тајни.
Постоји извесна иронија у чињеници да су људи измислили шифре, тајне архиве, скривене преграде и сложене методе комуникације, а да их понекад надмудри птица која већину дана проводи љуштећи семенке. Историја је пуна великих шпијунских афера, али мало која има тако комичну позадину као ситуација у којој се пажљиво скривана романса распадне зато што је један пернати посматрач одлучио да увежба нову фразу пред погрешном публиком.