У природи се обично мисли да је лепота предност. Јарке боје, сочни листови и бујан раст делују као знак здравља и снаге. Али за биљке, та привлачност има и цену: што су уочљивије, то су видљивије и биљоједима. Зато неке врсте током еволуције нису кренуле путем „лепшег изгледа“, већ супротним путем – постале су мање приметне, мање укусне и понекад готово непрепознатљиве.
Један од класичних примера је дивљи купус (Brassica oleracea), предак данашњег купуса, броколија и кеља. У природним условима на стеновитим обалама Европе, ова биљка је изложена сталном притиску биљоједа. Истраживања су показала да поједине популације развијају већи број трновитих или кожастих листова, као и повећану концентрацију горких једињења из групе глукозинолата.
Та једињења су хемијски штит. Она не убијају увек нападача, али довољно нарушавају укус и варење да биљка постаје мање привлачна као храна.
Још један занимљив пример долази из пустињских предела Јужне Африке, где расте биљка Lithops, позната као „живи камен“. Ове биљке су толико добро прилагођене окружењу да их је готово немогуће уочити. Њихов облик, боја и текстура подсећају на шљунак међу којим расту.
Када је научник Desmond Tutu (у ботаничкој литератури често се помиње рад јужноафричких истраживача сукулената) описао локалне популације Lithops врста, једна од најупечатљивијих идеја била је да је њихов изглед директан одговор на притисак испаше – биљке које су се мање разликовале од камења имале су веће шансе да преживе.
У другим случајевима, промена изгледа није толико у камуфлажи колико у „непријатности“. Неке врсте развијају дебље, кожасте листове са воскастим слојем који отежава жвакање. Друге стварају ситне длачице или бодље које механички одвраћају инсекте и сисаре.
Посебно занимљив пример су биљке из рода Solanum, блиске сроднице парадајза и кромпира. Код дивљих врста, листови и стабљике често садрже соланин и друге алкалоиде који делују као токсини за биљоједе. Поред хемијске одбране, неке популације показују и морфолошке промене – ситније листове и компактнији раст који смањује укупну „видљиву површину“ за нападе.
Истраживања у екологији биљака показују да биљоједи могу бити снажан еволутивни фактор. Чак и релативно мала разлика у томе колико је биљка уочљива или укусна може одлучити да ли ће оставити потомство или нестати из одређеног подручја.
Оно што је посебно важно јесте да се ове промене не дешавају свесно. Биљка не „одлучује“ да постане мање лепа или мање укусна. Уместо тога, током времена опстају оне јединке чији изглед и хемија најбоље одвраћају биљоједе, па се та својства постепено учвршћују у популацији.
Тако настаје један тихи парадокс природе: оно што нам делује као одсуство изразитих особина заправо је резултат веома интензивне еволутивне борбе.
На стенама, у пустињи или међу травама, неке биљке не покушавају да буду примећене. Оне покушавају да нестану из пажње света који их једе. И управо у том повлачењу из видљивости, природа понекад ствара најсофистицираније облике опстанка.