Док је почетком 20. века Америка још увек патила за европским неокласицизмом и тешким, мрачним викторијанским собама које су гушиле своје станаре, један човек из Висконсина одлучио је да прекрши свако правило. Френк Лојд Рајт, визионар са белим шеширом и неукротивим карактером, није желео да гради кутије за становање. Он је желео да простор тече. Његов концепт органске архитектуре био је радикалан: грађевина мора да израста из тла као дрво, прилагођавајући се терену, светлу и човеку. За Рајта, кућа је била уточиште, али и портал ка природи, а његов пут ка том идеалу променио је све што данас знамо о модерном дому.
Све је почело са такозваним „Кућама у прерији” (Prairie Houses) у предграђима Чикага. Најпознатија међу њима, Кућа Роби (Robie House) из 1910. године, изгледала је као свемирски брод у поређењу са својим суседима. Са својим екстремно издуженим хоризонталним линијама и ниским крововима, она је буквално грлила земљу. Рајт је овде први пут избацио унутрашње преградне зидове, стварајући „отворени план” простора који је данас стандард у модерном дизајну. Укинуо је врата где год је могао, пуштајући кухињу, трпезарију и дневни боравак да се преливају једни у друге. За Рајта, центар дома није био телевизор (који тада није ни постојао), већ огњиште – масивни камин око којег се породица окупљала као у древним временима.
Међутим, круна његове каријере и једно од највећих архитектонских достигнућа свих времена дошла је 1935. године усред Велике депресије. Едгар Кауфман, богати власник робне куће из Питсбурга, желео је викендицу поред водопада на свом имању у Пенсилванији. Рајт му је дао нешто незамисливо – Fallingwater (Кућа на водопаду). Уместо да кућу постави испред слапа како би клијент могао да га посматра, Рајт ју је саградио директно изнад њега. Користећи смеле армирано-бетонске конзоле, кућа буквално лебди изнад каскада, а звук воде постаје стална музика унутар собина. Fallingwater није само кућа; она је доказ да човек може живети у потпуној хармонији са елементима, без нарушавања природне равнотежи.
Рајтов живот био је подједнако динамичан као и његове грађевине. Између пројеката, градио је сопствена уточишта – Талијесин у Висконсину и Талијесин Вест у пустињи Аризоне. Ово последње, подигнуто 1937. године, изграђено је од пустињског камена и песка, са крововима од платна који су пропуштали меко светло. Тамо је основао своју заједницу-школу, где су студенти кували, чистили и заједно са њим пројектовали будућност.
Чак и у својим деведесетим годинама, Рајт није мировао. Његов последњи велики поклон свету био је Музеј Гугенхајм у Њујорку, завршен 1959. године, где је уместо традиционалних спратова увео спиралну рампу, присиљавајући посетиоце да уметност доживљавају у непрекидном покрету.
Занимљиво је да је Рајт био опседнут Јапаном, где је провео неколико година градећи Хотел Империјал у Токију. Тамо је научио вредност празнине и једноставности. Када је 1923. године Токио погодио разоран земљотрес,
Хотел Империјал је била једна од ретких грађевина која је остала нетакнута, захваљујући Рајтовом иновативном „пливајућем” темељу. Овај мајстор светла и сенке оставио је иза себе преко 500 завршених објеката, али је његова права заоставштина невидљива.
Она се налази у свакој кући која има велике прозоре, пуно дневне светлости и осећај да се зидови не затварају, већ нас повезују са светом напољу. Френк Лојд Рајт је показао да простор није само запремина ваздуха, већ оквир за живот у својој најлепшој, органској форми.