Када је 15. октобра 1815. године Наполеон Бонапарта ступио на обалу Свете Јелене, један од најмоћнијих људи свог времена стигао је на место које је било готово савршено осмишљено да га задржи. Острво се налазило усред јужног Атлантика, хиљадама километара удаљено од Европе. Није било потребно да око њега стоји зид. Довољно је било море.
Само неколико месеци раније ситуација је изгледала сасвим другачије. Наполеон је у марту 1815. побегао са Елбе, вратио се у Француску и за само двадесет дана стигао до Париза, док су се трупе послате да га зауставе једна за другом прикључивале његовој страни. Тако је почело оно што ће историја назвати „Сто дана“. Човек који је већ једном био приморан да абдицира поново је постао цар, а Европа је поново морала да окупља војске.
Све се завршило код Ватерлоа 18. јуна. Наполеон је поражен, вратио се у Париз и други пут абдицирао. Овога пута савезници нису намеравали да му оставе прилику за још један повратак. Наполеон је покушао да стигне до Америке, али се предао Британцима. Уместо да га врате у Европу, послали су га далеко на југ, на Свету Јелену.
Острво није било случајно изабрано. Било је британски посед и налазило се толико далеко од копна да је бекство било готово незамисливо. Наполеон је сада имао необичан проблем: човек који је годинама умео да помера границе држава више није могао да помери сопствену границу даље од хоризонта.
На Светој Јелени није био затворен у класичној тамници. У почетку је боравио у Бриарсовом павиљону, а затим је смештен у Лонгвуд хаус, кућу на једном од најудаљенијих делова острва. Био је под британским надзором, а његово кретање било је ограничено. Сир Хадсон Лоу, гувернер острва, био је одговоран за његов надзор и са Наполеоном је развио изузетно лош однос. Двојица мушкараца као да су били створена за сукоб: један је желео да контролише затвореника, други је читавог живота био навикао да контролише све око себе.
Ту почиње необичан последњи чин Наполеоновог живота. Човек који је навикао на штабове, армије, карте Европе и непрестано кретање сада је имао огромну количину времена и веома мало простора. Дани су пролазили у разговорима, читању, диктирању мемоара и расправама о сопственој прошлости. Његово изгнанство постепено је постало и својеврсна производња сопствене легенде.
Наполеон је на Светој Јелени провео готово шест година. За то време Европа се мењала без њега, а он је све више постајао предмет историје коју је некада сам стварао. Његови разговори са пратиоцима и мемоарски материјал касније су снажно утицали на начин на који ће генерације памтити његову владавину. Поражени цар више није могао да командује војском, али је још увек могао да командује сопственим сећањем.
У томе лежи једна од највећих иронија његовог изгнанства. Наполеон је изгубио политичку моћ, али је добио нешто што није имао док је владао Европом: време да објашњава себе. На Светој Јелени настајао је Наполеон као историјска личност, не само као политичар и војсковођа. Човек који је некада диктирао услове читавим државама сада је диктирао своје успомене.
Умро је 5. маја 1821. године, на истом удаљеном острву на које је стигао шест година раније. Био је мртав, али његова прича није била завршена. Напротив, тек тада је почела друга фаза његовог живота: претварање Наполеона из пораженог цара у једну од највећих историјских легенди.
Постоји нешто готово књижевно у начину на који се његов живот завршио. Човек који је годинама прелазио Алпе, освајао престонице и цртао нову карту Европе на крају је стигао до места са којег није могао да оде. Није му недостајала војска, брод или храброст. Недостајало му је оно што је у младости изгледало као најобичнија ствар на свету: копно на које може да крене.
Наполеон је освојио велики део Европе, изгубио царство, вратио га на сто дана и поново га изгубио. Последњу битку није водио против армије. Водио ју је против географије. Овога пута географија је имала савезника који се није могао победити — океан.