У суморно октобарско јутро 1941. године, војна администрација Трећег рајха у окупираној Србији суочила се са баналним математичким проблемом. У оружаном сукобу са партизанима и четницима код Кнића, немачке снаге имале су десет мртвих и двадесет шест рањених војника. Према наредби генерала Франца Бемеа, издатој свега неколико недеља раније, рачуница је била сурово једноставна: за једног убијеног немачког војника стреља се стотину цивила, а за рањеног педесет.
На папиру, једначина је захтевала тачно 2.300 људских живота. Немачка бирократија није тражила кривце, нити је истраживала ко је пуцао код Кнића; тражила је искључиво квантитет да би формула била задовољена до у копек.
Када су нацистички официри у Крагујевцу схватили да у локалним логорима и међу ухапшеним комунистима немају ни приближно довољно људи за захтевану квоту, војна машина није застала — само је проширила критеријуме. Полицајци и војници блокирали су излазе из града и кренули у систематски лов по улицама, пијацама, радиницама и надлештвима. Сакупљали су обућаре, пекаре, професоре и општинске чиновнике. А када су рачунице и даље показивале да фали неколико стотина глава да се достигне зацртани број, ратна машинерија направила је свој најсуревaји корак: официри су ушетали у Мушку гимназију и из школских клупа извели читаве разреде ђака заједно са њиховим професорима.
Током 21. октобра, у шумаричком крајолику испред ископаних рака, бирократска математика претворена је у егзекуцију. Стриктна педантност нацистичког апарата наставила је да функционише до самог краја: вођени су детаљни спискови, пребројавани су рафали и коначне цифре стрељаних. У том леденом обрачуну, где је живи човек сведен на пуку јединицу у војној статистици, укупно је убијено готово 2.800 људи, међу којима и тридесеторо деце млађе од петнаест година.
Најстрашнији споменик том дану није остао само у бројевима, већ у начину на који је систем функционисао. Ученици петог, шестог, седмог и осмог разреда нису убијени из било какве војне потребе, стратешког циља или истражне пресуде. Страдали су са кредом у џеповима и ђачким ђачким књижицама у торбама просто зато што је бирократски систем захтевао да се коначни збир у извештају за Берлин поклопи са претходно задатом формулом.
Преживели из четвртог разреда, немачки официр који је одбио да пуца и поруке на ђачким бележницама
Међу стрељаним ђацима налазили су се и ученици V, VI, VII и VIII разреда Мушке гимназије (што по тадашњем систему одговара узрасту данашњих основаца и средњошколаца). Међутим, мало је познато да је ипак било оних који су пуким чудом преживели стрељање. Поједини ђаци, попут оних из V3 разреда, пали су под плотунима пре него што су их меци погодили, покривени телима својих другова и професора. Лежали су непомично сатима у крви и под земљом све до пада мрака, када су се извукли из масовних гробница. Њихова каснија сведочења постала су кључни документарни докази о томе да су деца извођена са часова латинског и математике директно на стратиште.
Други готово заборављени детаљ тиче се капетана Јозефа Зајфрида, немачког официра који је био члан војно-управног штаба у Крагујевцу. Када су му надређени саопштили да војска мора стрељати и децу да би се испунила Бемеова квота, Зајфрид је отворено одбио да учествује у организацији егзекуције, тврдећи да је то злочин који каља част немачке војске. Иако је због отказивања наређења ризиковао сопствени живот и војни суд, смењен је са дужности и хитна прекоманда га је спасила затвора, поставши један од ретких забележених примера супротстављања нацистичкој машинерији изнутра током тих октобарских дана.
Најпотреснији материјални трагови тог дана пронађени су касније у џеповима убијених ђака и професора. Док су чекали свој ред испред ископаних рака, свесни да се неће вратити кући, многи су на брзину записивали последње речи на цедуљицама, рачунима за струју или ђачким бележницама. Професор Милоје Павловић, који је одбио понуду нациста да буде ослобођен и одлучио да остане са својим ђацима до самог краја, оставио је своју чувену поруку, док су деца у својим ђачким књижицама шкрабала кратке поруке родитељима: „Мила мамо, тато, поздрављам вас последњи пут. Данас стрељају нас и мој разред.“ Ове белешке данас се чувају у музеју у Шумарицама као неми сведоци тренутка када је застрашујућа бирократска формула зауставила младост једног читавог града.