Најскупљи комплимент једном краљу

Ниједан ватромет није толико опасан као онај који осветли погрешног човека. Никола Фуке је то схватио прекасно, када су последње варнице већ нестале са неба изнад његовог дворца, а краљ је у тишини почео да размишља како се један поданик усудио да изгледа величанственије од свог владара.

Средином седамнаестог века Француска још није била земља Версаја. Луј XIV био је млад краљ који је тек градио свој ауторитет после бурних година Фронде, грађанских сукоба током којих је као дечак искусио колико власт може бити крхка. Из тог искуства понео је једну опсесију која ће обележити читаву његову владавину: нико у краљевству више никада не сме изгледати моћније од круне. А онда се појавио Никола Фуке.

Као надзорник краљевских финансија био је један од најбогатијих и најмоћнијих људи Француске. Око себе је окупио најбоље уметнике свог доба. Архитекта Луј Ле Во, баштован Андре Ле Нотр и сликар Шарл Лебрен створили су за њега дворац Во ле Виконт, ремек-дело које ће касније постати директна инспирација за Версај. Имање је било пажљиво осмишљено тако да се свака стаза, свака фонтана и свака перспектива уливају у једну величанствену целину. Чак је и распоред дрвећа служио да створи оптичку илузију како су вртови далеко већи него што заиста јесу.

Фуке је био уверен да ће тиме одушевити младог краља. За 17. август 1661. организовао је свечаност какву Француска дотад није видела. Позоришну представу написао је Молијер, музику је компоновао Жан-Батист Лили, трпезе су се савијале под храном, вртови су били обасјани хиљадама светала, а вече је завршено спектакуларним ватрометом. Савременике није задивила само раскош већ и прецизност организације. Сваки гост имао је своје место, свака сцена била је унапред осмишљена, а читаво вече текло је готово без грешке.

На први поглед, све је било савршено. Али савршенство понекад уме да буде политичка грешка.

Популарна легенда вековима је причала да је Луј XIV те вечери једноставно позеленео од љубоморе и већ сутрадан одлучио да уништи свог министра. Истина је сложенија. Краљ је већ дуже време сумњао да је Фуке стекао огромно богатство злоупотребом положаја, а његов ривал Жан-Батист Колбер месецима је прикупљао доказе и подстицао краљево неповерење. Планови за обрачун са Фукеом нису настали после ватромета. Али та свечаност учинила је нешто можда још опасније — дала је тим сумњама снажан симбол. Јер те вечери није био важан само новац.

Важно је било то што је један поданик успео да изгледа готово краљевски.

Свега деветнаест дана касније, 5. септембра 1661, Фуке је ухапшен у Нанту. Хапшење је извео Шарл де Бац, познатији као д’Артањан, стварна историјска личност која ће вековима касније постати бесмртна захваљујући романима Александра Диме. Фуке није погубљен. После дугог и политички осетљивог суђења осуђен је на доживотни затвор и остатак живота провео је у тврђави Пињерол, далеко од двора који је толико желео да импресионира. Иронија је тек тада достигла свој врхунац. Луј XIV није уништио дело које је код њега изазвало нелагоду. Напротив. Задржао је људе који су га створили. Ле Во, Ле Нотр и Лебрен наставили су да раде за круну и управо су они обликовали Версај, двор који ће постати најславнији симбол апсолутне монархије у Европи. Испоставило се да краљ није желео да избрише Фукеову идеју. Желео је да је присвоји и учини толико величанственом да нико више никада не може да помисли како неки племић може надмашити свог владара.