Бег из Алкатраза 1962. године није само најпознатија затворска прича свих времена, то је тренутак када је логика надмудрила челик и бетон „Неосвојивог острва”. Док читамо о Френку Морису и браћи Англин, тешко је не осетити оно специфично дивљење према људској домишљатости, чак и када се она користи за бег са погрешне стране закона. Ова тројица мушкараца нису само изашла кроз врата, они су извели инжењерски подухват који и данас збуњује истраживаче, оставивши иза себе празна одела и једну од највећих мистерија модерног доба.
Френк и браћа Англин нису били насилне убице, већ повратници којима је бежање из затвора било практично хоби. Френк Морис је био мозак операције – човек изузетно високог коефицијента интелигенције који је већ бежао из неколико казнионица. У својим тридесетим, са оштрим цртама лица и погледом који је увек нешто прорачунавао, био је сушта супротност браћи Англин, Кларенсу и Џону, који су у своје касне двадесете ушли као нераздвојни тандем за пљачке банака.
Сва тројица су у Алкатраз стигла не због тежине самог злочина, већ зато што ниједан други затвор није могао да их задржи. Тамо су их сачекали услови дизајнирани да сломе дух: ћелије широке једва метар и по, хладна оштра клима и строга тишина која је изједала разум. Лос Анђелос Тајмс овај затвор описује као: Алкатраз је најозлоглашенији савезни затвор који је ова земља икад видела. Његова историја иде далеко и дубоко, као и приче, гласине и легенде. Американци помињу зле духове који су се наводно налазили на острву и пре него што је затвор отворен. Марк Твен је документовао језиву атмосферу на острву после посете. Описао га је: Хладан је као зима, чак и у летњим месецима.
У Алкатразу нисте били само затвореник, били сте број у систему који је обећавао да ће вас натерати да заборавите укус слободе, што је за људе попут Мориса и Англинових био само додатни мотив да докажу да је свака брава, пре или касније, савладива. Ова екипа је разумела да се сваки систем, ма колико строг био, ослања на рутину.
Уместо сирове силе, користили су невероватну креативност: кашике за јело су постале алат за бушење зидова, а старе кабанице, вешто залепљене топлотом цеви за грејање, постале су импровизовани чамац на надувавање.
Чак су направили и лажне главе од сапуна, тоалет папира и праве косе из затворске бербернице, које су поставили у своје кревете како би преварили чуваре током ноћних обилазака.
Тај детаљ са лажним главама нам говори да су они знали најважнију ствар о обезбеђењу – људи виде оно што очекују да виде, а чувари су очекивали да виде затворенике који спавају.
Оно што је занимљиво није био само сам бег, већ оно што је уследило у хладним водама залива Сан Франциско.
ФБИ је деценијама тврдио да су се бегунци утопили, али постоје истраживања, попут оних са Универзитета у Делфту, која користе модерне компјутерске моделе плиме и осеке да покажу да је бег био технички изводљив ако су испловили у право време.
Уз то, породица Англин је годинама касније добијала божићне честитке без потписа, а једна фотографија из Бразила из 1975. године можда чак приказује двојицу браће како уживају на слободи.
На крају, прича о 11. јуну 1962. нас не учи томе како да постанемо криминалци, већ нам нуди објективну лекцију о томе шта је све људски ум способан да смисли када је притиснут зидовима. Ово је подсетник да решења за најтеже проблеме често не леже у пробијању главом кроз зид, већ у стрпљивом проналажењу пукотине у систему.
Читајући о њима, осећамо се паметније не само зато што знамо детаље бега, већ зато што схватамо да је и у најстрожим условима најјаче оружје које имамо управо способност да размишљамо изван оквира.