Када замислимо викторијанску даму из друге половине 19. века, вероватно не замишљамо особу који се сама пробија кроз западноафричке реке, сакупља примерке риба за Британски музеј, пење се на Камерун и враћа се у Лондон да пред препуним салама говори о афричким друштвима. Мери Кингсли, међутим, управо је то радила. На фотографијама и даље изгледа као госпођица која би пре требало да седи у салону него да се пробија кроз тропску шуму: дуга црна хаљина, шешир и онај готово непромењени викторијански изглед. Само што је испод те одеће била жена која је одлучила да оде тамо где већина њених савременика није желела ни да завири.
Рођена је 13. октобра 1862. у Лондону, у породици путописца и лекара Џорџа Кингслија. Њен брат је добио формално школовање, док је Мери углавном остала код куће и образовала се читањем, посебно књига из очеве библиотеке. Касније је годинама бринула о болесној мајци. Њен живот није изгледао као почетак биографије будуће истраживачице: више је личио на прилично затворен викторијански породични живот у којем се од једне неудате жене очекивало да буде корисна, скромна и присутна код куће.
Онда су 1892. умрли њени родитељи.
Мери је тада имала тридесет година и први пут је добила нешто што раније није имала — потпуну слободу да одлучи шта ће радити са сопственим животом. Није изабрала оно што би већина њених савременика очекивала. После краћег путовања на Канарска острва, августа 1893. отпловила је за Фритаун у Сијера Леонеу. Њена намера није била да постане авантуристкиња ради авантуре. Желела је да проучава религију и правне обичаје западноафричких друштава и да прикупља зоолошке примерке.
Мери је путовала кроз подручја данашњег Габона, Камеруна и других делова Западне Африке, често без европског мушког пратиоца. Ослањала се на локалне људе, трговала да би помогла у финансирању путовања и сакупљала научне примерке. Њено путовање није било европско „освајање непознатог“ у буквалном смислу: области у којима је боравила имале су сопствене становнике, трговачке мреже, политичке системе и културе које су европски путници тек покушавали да разумеју. Савремена истраживања њеног рада управо зато наглашавају да је намерно избегавала већ прокрчене европске путеве и ослањала се на афричке сапутнике.
Њен изглед је у свему томе био готово комичан контраст.
Путовала је у црнини коју је носила после смрти родитеља. То није била практична опрема за тропску Африку. Била је то викторијанска женска одећа, у којој је Мери, према сопственим записима, пролазила кроз шуме, мочваре и реке. На једном путовању попела се на планину Камерун, високу више од 4.000 метара. Њен успон није био туристички излет: део пута био је тежак, време се нагло мењало, а магла је прекривала планину. Када је стигла високо на планину, пред њом се појавила готово надреална сцена – море магле које се дизало око њених ногу док је температура падала.
Мери је, уз све то, имала и једну особину која се данас лако изгуби у причи о њој: била је озбиљан природњак.
Прикупљала је примерке риба и других животиња и слала их научним установама у Британији. Њена колекција није била само сувенир са путовања. Примерци које је донела помогли су научницима да проучавају афричку фауну, а три врсте су добиле имена повезана са њом. Њена прва књига, Travels in West Africa, објављена је 1897. и одмах је постала велики успех.
Књига је необична и по томе што Мери није писала као неко ко покушава да од сваког сусрета направи херојску авантуру. У њеним записима има много хумора и самопосматрања. Она је знала да је ситуација понекад апсурдна: викторијанска Енглескиња у црној хаљини усред западноафричке шуме није баш призор који је лако објаснити једном реченицом.
У Лондону је, међутим, управо та жена постала сензација.
Почела је да држи јавна предавања о Африци, а њен рад је изазивао и дивљење и полемике. Није се уклапала у једноставну слику хероине која се вратила из Африке да би осудила све европско. Њени ставови били су сложени и по данашњим мерилима често веома проблематични: критиковала је неке облике мисионарског и колонијалног мешања, бранила одређене локалне обичаје, али је истовремено подржавала британске трговце и заступала систем посредне колонијалне управе. Управо та противречност је важна ако желимо историјски тачну причу, а не савремену легенду.
До краја живота наставила је да буде необична комбинација научнице, путописца, јавне личности и викторијанске госпођице. Написала је и West African Studies, а њени радови су утицали на британску расправу о Африци и колонијалној политици. Њена књига је показала да жена без формалног академског образовања може да постане озбиљан теренски посматрач и аутор чији рад читају и научници и широка публика.
Последњи пут је отпутовала у Африку 1900. године. Није се вратила као истраживач Западне Африке, већ као добровољна болничарка у Јужној Африци током Бурског рата. Радила је са бурским ратним заробљеницима, у условима у којима је тифус односио животе пацијената и медицинског особља. Убрзо се и сама заразила. Умрла је 3. јуна 1900. у Сајмонстауну, са само 37 година, и сахрањена је у мору, по сопственој жељи.
Жена која је прве деценије живота провела углавном у кући, бринући о родитељима и образујући се из очевих књига, после њихове смрти узела је наследство и претворила га у путовања, научне примерке, књиге и предавања. Из викторијанског салона стигла је до западноафричких река, одатле до научних збирки и лондонских говорница, а на крају до болнице у Јужној Африци. На фотографији и даље видимо даму у црној хаљини. Историја, међутим, зна да је испод те хаљине била једна од најнеобичнијих путница свог доба.